Kulturni "botom-daun"

U ponedeljak je u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka u Beogradu održana vrlo posećena tribina sa temom „Planiranje kulturnog razvoja – ko su akteri, koji su nivoi, ko se pita". Na tribini su se okupili mnogi veliki igrači srpske kulturne politike – počev od Ministra kulture, predstavnika javnog sektora - direktora muzeja, pozorišta, kulturnih centara i ostalih važnih kulturnih institucija, pa do "aktera" iz nevladinog sektora i nezavisne umetničke scene.

Kao i uvek na ovakvim skupovima, rečeno je mnogo toga "tačnog" i "korisnog", što ne znači da to i od ranije nije bilo svima poznato. Da nam je potreban kontinuitet kulturne politike, stručnost, odgovornost. Da nedostaje vrednosni sistem. Da rad treba procenjivati, a rezultate vrednovati. Da se treba umrežavati, povezivati, biti u toku sa globalnim tendencijama itd, itd.

Ono zapravo najinteresantnije na ovom učenom skupu posvećenom planiranju razvoja srpske kulture, bio je njegov jezik. Otkako je Ministar kulture u početnom obraćanju pozdravio učesnike tribine, i među njima predstavnike (citiram) "En-DŽi-O-ova", u izlaganjima govornika nastavili su da se ređaju su se sve sami biseri anglosrpskog novogovora. Dakle, da sumiramo rečeno: srpska kultura je "devastirana", a da bi smo došli do dobrih projekata potreban je ozbiljan "asesment" i "konsalting". Ali, pritom se treba odlučiti da li smo za "top-daun" ili "botom-ap" strategiju kulturnog razvoja. U svakom slučaju, nema ništa bez "netvorkinga", "lideršipa" i "medijacije". Takođe, pošto država nema sredstava da sve to podrži, treba posebnu pažnju obratiti na "fandrejzing". Naravno, nikako ne treba zaboraviti da ni "grantovi" ne pomažu mnogo ukoliko se ne sprovode kvalitetni "monitoring" i "evaluacija".

Naravno, ne radi se baš o svesnom i namernom izbegavanju srpskog jezika sa ciljem njegovog pretvaranja u engleski. Navedeni primeri su tipični predstavnici "pomodnog rečnika konferencijske provinijencije", kako ga je nazvala Kamil Palja, kojima je prvobitna svrha da parališu slušaoca i onoga koji ih izgovara predstave kao nadmoćnog i stručnijeg. Vremenom, gađanje terminima prosto postaje navika, a oni ulaze i u opštu upotrebu, jer ko bi, zaboga, propustio da zvuči učeno, naročito kada to nije. Tako najgorljiviji korsnici "anglosrpskog" postaju urbani ljudi "započetog, a nezavršenog obrazovanja", pa nema te

TV-voditeljke koja bi popustila da najavi "hepening" ili političara koji nije za "kohabitaciju".

Sve to je negde razumljivo i neminovno, bar u izvesnoj meri. Naša kultura je mala, a i planeta je danas mala, pa smo prosto "uronjeni" u englesko jeziko okruženje. Svako ko pokušava da prati svetska dešavanja u svojoj oblasti prinuđen je maltene i da razmišlja na engleskom. Srpski prevodi knjiga su retkost, još ređi su stručni skupovi gde se može čuti srpski jezik.

Ipak, malo je i smešno i tužno čuti sve te "lidere" srpskog kulturnog razvoja kako se muče i sapliću pokušavajući da govore na jeziku iste te kulture koju pokušavaju da spasu. To zapravo i jeste ona stvarna kulturna politika koju oni implicitno sprovode, onako između (stranih) reči. Jedino što nema nikog da izvrši "monitoring" i "evaluaciju" onoga što na taj način srpskoj kulturi čine.