Kome duguje mandat Vesna Pešić

Borislav Pekić je jednom prilikom zapisao da je najveći nedostatak u našem političkom životu što nemamo mnogo ljudi od uverenja spremnih da ih dosledno brane i to uz prihvatanje ličnog žrtvovanja. Zbilja, ko je danas u savremenoj Srbiji spreman da se bez ostatka i prizemnih političkih kalkulacija založi za načela i uverenja u koja iskreno veruje i zastupa.

Veoma je teško među današnjom tzv. vladajućom političkom klasom i opozicionom stranačkom „elitom“ naći ljude koji svoj stvarni „autoritet“ i ugled ne grade na političkoj pijaci već na snazi i autentičnih demokratskih ubeđenja i doslednosti. Jer uvek se na kraju svih političkih kombinacija i kalkulacija radi o nedostatku načelnosti i moralnosti, nedostatku osećaja da je u politici neophodno braniti pre svega osnovne demokratske i civilizicajske vrednosti. Jedino tako se može stvarati funkcionalna demokratska politička kultura u kojoj će biti moguće da vođe naših partija moraju da javno odgovaraju za izgovorenu reč ili svoje nedemokratske postupke.

Neprikosnovenost naših malih i velikih političkih vođa se jednostavno ne dovodi u pitanje, a sama mogućnost njihovog eventualnog izvinjenja se tumači kao slabost pokazana u dnevnopolitičkim obračunima. To nam je jasno pokazalo i ponašanje Čedomira Jovanovića koji je jedva kroz zube promrsio neku vrstu izvinjenja predstavnicima afričkioh zemalja za svoju očitu rasističku izjavu povodom posete ministra Vuka Jeremića Africi. On nije našao za shodno da prizna svoju grešku već je nastavio svoj politički obračun sa Vukom Jeremićem smeštajući taj sukob u njegovu „znamenitu“ borbu za razvijanje skladnih međudržavnih odnosa u našem regionu.

Neprikosnovenost naših malih i velikih političkih vođa se jednostavno ne dovodi u pitanje, a sama mogućnost njihovog eventualnog izvinjenja se tumači kao slabost pokazana u dnevnopolitičkim obračunima.

Tim više je ostavka Vesne Pešić na mesto predsednice Političkog saveta LDP-a neka vrsta presedana u našem političkom životu, ali i podsećanje da je lični moralni i načelni gest političke doslednosti od suštinske važnosti za demokrtski razvoj našeg društva. Ona je svojom ostavkom pokazala da postoje temeljna politička i demokratska načela koja se moraju poštovati i da je neophodno povlačiti ozbiljne konsekvence za javno izgoverenu reč, a to se posebno odnosi na debate u Parlamentu , jer naše institucije moraju da budu središno mesto za razvoj političke kulture. Vesna Pešić je i sama bila spremna da se izvini za neprimerene reći koje je uputila Emiru Kusturici.

 Očito je da se radi o dubljem koncepcijskom i programskom sukobu unutar inače monolitne Liberalno demokratske partije ali i jasnom pokazatelju da su naše partije ustrojene na istovetni način – neprikosnoveni stranački vođa i njegova poslušnička oligarhijska svita koja bezrezervno podržava neprikosnovenog partijskog vođu. Lider LDP-a je nesumnjivo pokazao da ne može da se izdigne iznad postojećeg dominantnog autoritarnog vođenja stranke jer o tome najbolje svedoči njegova izjava da je on dovoljno trpeo kritičko mišljenje Vesne Pešić, i da od njegove dobre volje zavisi i njen dalji opstanak u srpskom parlamentu. Da li se Čedomir Jovanović kao veliki zastupnik liberalno-demokratskih političkih ideja zapitao koliko je svojim dosadašnjim političkim delovanjem i autoritetom doprinela izbornom uspehu ove stranke. Izgleda da je i Vesna Pešić postala narodni poslanik samo milošću i dobroj volji ovog liberalno-demokratskog partijskog vođe.

Odnos prema Vesni Pešić i bahato i osiono ponašanje Čedomira Jovanovića samo nam govori da u našoj politici i dalje nisu na ceni ljudi koji slobodno i kritički misle, ali i da se dugogodišnji i ugledni politički i javni radnici posmatraju i tretiraju kao poslušni partijski pioni.

Odnos prema Vesni Pešić i bahato i osiono ponašanje Čedomira Jovanovića samo nam govori da u našoj politici i dalje nisu na ceni ljudi koji slobodno i kritički misle, ali i da se dugogodišnji i ugledni politički i javni radnici posmatraju i tretiraju kao poslušni partijski pioni.

 U svakoj političkoj kulturi postoje ličnosti koji svojim kritičkim stavom i moralnom doslednošću upravo grade demokratski potencijal i temeljne vrednosti jednog društva. To su ličnosti koje spadaju u red moralnih uzora i vrlina, i bez njihovog uvažavanja ne može se stvoriti stabilan demokratski sistem. Ali u našoj politici ovo nepisano pravilo odavno ne važi, zato se može i dešavati da stranački lideri nemaju osećaj osnovnog poštovanje prema ljudima koji nisu dnevna politička potrošna dobra. O tome nam svedoči i nedavni prizor u Narodnoj skupštini jer Vesna Pešić je u skupštinskoj sali sedela sama, izolovana i to u poslednjem redu van svoje poslaničke grupe. Ona je prokomentarisala ovu situaciju rekavši da neće napustiti redove liberala i da neće vratiti poslanički mandat jer nije nju stvorio Čedomir Jovanović. Očigledno je da on ne deli ovakvo mišljenje.

To su ličnosti koje spadaju u red moralnih uzora i vrlina, i bez njihovog uvažavanja ne može se stvoriti stabilan demokratski sistem.

Bez obzira na to što se sa mnogim stavovima Vesne Pešić ne slažem – posebno u odnosu na shvatanje nacionalnog pitanja, rešavanje kosovskog problema, suočavanja sa prošlošću – mora se reći da je njen dugogodišnji politički angažman pravi primer političke doslednosti u istrajavanju na održavanju i podsticanju kritičkog načina mišljenja. Ona je i danas ostala jedan od retkih kritičkih glasova i zastupnika razgradnje partitokratskog načina vladanja apsolutno domimantnog u našem savremenom političkom životu.