Komentar dana | |||
Koja je cena našeg uvođenja sankcija Rusiji - i zašto ona nipošto ne sme da se plati |
subota, 19. mart 2022. | |
Mir, sigurnost, stabilnost to su sada nakon krize nastale nakon početka rata u Ukrajini postali noseći slogani naprednjačke kampanje za predstojeće parlamentarne i predsedničke izbore. To je samo varijanta nekadašnjeg uspešnog marketinškog poteza Socijalističke partije sadržanog u paroli Sa nama nema neizvesnosti. Insistiranje u ovoj izbornoj kampanji da je jedino A. Vučić garant i zaloga održavanja stabilnosti i sigurnosti proizlazi upravo iz sistema lične vladavine i građenja njegovog farsičnog kulta ličnosti, što je u samoj osnovi njegovo shvatanja politike u kome nema mesta za poštovanja osnovnih demokratskih principa: podele vlasti, vladavine prava i slobode mišljenja. Ovi slogani samo pokazuju da je naprednjačka kampanja jasno upravljena na njihovo biračko telo koje je prijemčivo za ovu vrstu populizma i priželjkivanja čvrste ruke koja će garantovati mir i stabilnost. Zato A. Vučić u svojim nastupima u ovoj izbornoj kampanji neprestano ponavlja mantru o tome da je samo on i apsolutna do sada neviđena izborna pobeda njegove stranke mogu obezbediti mir i stabilnost u našem društvu. I to bez obzira što razvoj ukrajinske krize nameće sve veće izazove i neminovno će tražiti da se Srbija opredeli u odnosu pre svega na uvođenje sankcija Rusiji jer jedino tako može da usklađuje svoju politiku sa standardima EU u oblasti vođenja spoljne politike. Očigledno je da u ovim okolnostima jedino uvođenje sankcija Rusiji obezbeđuje mesto u novonastalom tzv. slobodnom zapadnom svetu u kome dominiraju neprikosnovene evropske vrednosti. Prvi korak je već učinjen glasanjem za rezoluciju u UN kojom se osuđuje agresija Rusije na Ukrajinu. Nakon pokušaja nemuštog opravdavanja i racionalizacije ove neprihvatljive odluke nestalo je i ispraznog junačenja A. Vučića i njegovog neprestanog pozivanja na veliki ugled u tzv. međunarodnoj zajednici a odjednom su se ućutali i svi njegovi veliki evropski prijatelji na koje se on tako štedro pozivao.
On je sada sledeći potrebe i zahteve njegove izborne kampanje postao iznad svega „realni“ političar koji uporno poziva na naše prilagođavanje nastaloj političkoj situaciji bez obzira što se i dalje verbalno ne odriče politike neutralnosti i oslanjanja na Rusiju i Kinu . Njegova politika se sada svela na svakodnevne jadikovke i širenje panike i haosa jer jedino tako on može da sebe predstavlja kao jedinog borca za interese Srbije i obezbeđivanje stabilnosti i elementarnog preživljavanja, oslanjajući se pri tome na podsticanje rajetinskog i poslušničkog pristupa životu . To je onaj kamen ispod koga treba da se zavučemo kako bi pregrmeli ove tektonske promene u savremenom svetu. Treba navesti samo nekoliko izjava A. Vučića i one će predočiti da je on već spreman da prihvati poštovanje „evropskih vrednosti “ kako bi i dalje ostao nezaobilazni faktor stabilnosti i mira.“Ko god ne može da se iživljava na Rusiji, iživljava se na Srbiji, zato što je potrebno da se Srbija u regionu sputa. Ne vojnički, jer znaju DA JA GARANTUJEM da mir i stabilnost, a znaju da je MOJA REČ DOVOLjNA. Pritisci se nastavljaju jer je samo Slaba Srbija ona Srbija koja odgovara Prištini, delu Zagreba, delu političke Podgorice. Voditi zemlju u ovakvim uslovima nije laka stvar. Samo bih želeo da kao što smo 1908 godine usred Aneksione krize uspeli da izbegnemo rat i sukob sa mnogo jačima od nas, a nismo to uspeli nešto kasnije, sačuvamo Srbiju od svih vetrova, sukoba , ratova i velikih problema“. Samo poređenje sa Aneksionom krizom iz 1908 godine je neubedljiv pokušaj da se povuku neprihvatljive i politikantske paralele koje nemaju nikakvog smisla i opravdanja a samo služe A. Vučiću da svoju spremnost da prihvati pritiske i diktat EU i SAD zaogrne u istorijske analogije koje nemaju nikakvo logično i realno političko uporište. Treba se samo podsetiti da je Srbija nakon Carinskog rata sa Austro –Ugarskom kada je ona uspela da prebrodi ekonomsku blokadu srpsko pitanje dobilo širi i sveobuhvatniji evropski karakter. Ali su se tada otvorila najvažnija srpska nacionalna i državna pitanja, omogućila da najbitnija nacionalna pitanja budu iznad partijskih i obezbedila mogućnost sabiranja narodnih snaga i jačanje nacionalne svesti i solidarnosti. Danas ništa od toga nemamo, jer naprednjačka vlast i njen vođa i dalje produbljuju sukobe i razdore u našem razorenom društvu stvarajući neprestano atmosferu političkih sukoba i sve većeg antagonizma u vođenju nacionalne i državne politike. To je u isto vreme i jedna od osnovnih metoda naprednjačke vladavine, stvaranje konflikata i opšte konfuzije kako bi se veliki vođa javio kao sila koja je garant mira i stabilnosti a nadilazi ciljano proizvedene sukobe.
Kada se prate mediji koji su pod apsolutnom i striktnom kontrolom vladajuće stranke i A. Vučića jasno se može videti kako se već uveliko priprema teren za prihvatanje sve izvesnije odluke o uvođenju sankcija Rusiji (pre toga su uvedene sankcije Belorusiji, a sada i bivšem predsedniku Ukrajine Janukoviću). Kao i uvek do sada uvođenje sankcija Rusiji će biti medijski obrađeno i predstavljeno kao velika istorijska pobeda i izuzetno mudra i jedino realno moguća odluka naprednjačkog vođe. I ovoga puta će biti primenjena oprobana marketinška i politikantska taktika da se samo preživi prvi udar nezadovoljstva i protesta a onda sledi pacifikacija i relativizacija stvarnog smisla i pogubnih dometa donete odluke o uvođenju sankcija. Tu su na stalnoj usluzi pored njegovih dežurnih suverenista, analitičara opšte prakse spremnih da opravdaju i racionalizuju svaku njegovu odluku i tzv. desničarske i ekstremno nacionalističke organizacije čiji je zadatak da obesmisle svaki smisleni otpor a onda se primenjuje normalizacija donete odluke kao jedino moguće i izvesne u datom trenutku kao izraz neophodnosti da se održi stabilnost i mir u regionu. U svim izjavama zvaničnika EU i SAD neprestano se ponavlja da je osnovni uslov za nastavak evropskih integracija potpisivanje obavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine i bezuslovno priznavanje nezavisnosti Kosova. To je još jednom jasno potvrđeno i u izjavi Mihaela Liberta generalnog direktora u evropskoj službi za spoljne poslove zaduženog za odnose sa Rusijom i istočnim partnerstvom.“Srbija nije uverena da su sankcije protiv Rusije pravi odgovor u ovom trenutku. Mi jasno dajemo do znanja Srbiji koja će biti cena ako zemlja bude na pogrešnoj strani sukoba“. Iz ove izjave proizlazi da je za nas ulog mnogo veći nego što je to samo tzv. evropska perspektiva Srbije već se uvođenjem sankcija Rusiji otvara do kraja rešavanje problema Kosova i Metohije jer će Srbija sigurno izgubiti glavni oslonac u Savetu bezbednosti UN , rezolucija 1244 će biti dovedena u pitanje a biće neizvesno i očuvanje celovitosti naše državne teritorije. Gabrijel Eskobar specijalni američki izaslanik za Zapadni Balkan je nedavno izjavio da Amerika traži da se zbog rata u Ukrajini pronađu brza rešenja za Kosovo i Metohiju i BIH. “Situacija u kojoj se Ukrajina našla govori nam da bi trebalo da udvostručimo napore za postizanje kompromisnog sporazuma između Kosova i Srbije i da zaustavimo aktivnosti koje su pretnja stabilnosti i napretku u Bosni i Hercegovini. Ne smemo dozvoliti Rusiji da iskoristi rat koji je sama izabrala kako bi sprečila napredak zemalja Zapadnog Balkana. Rusija se ne rukovodi najboljim interesima ovih zemalja već samo sopstvenim interesima“.
Za nas može biti utešno što su EU i SAD uvek posvećeni odbrani i zastupanju naših interesa i našem prosperitetu a da svoje interese ne stavljaju u prvi plan što smo posebno mogli videti i osetiti kada je razbijana socijalistička federalna Jugoslavija a SRJ bila izložena agresiji NATO pakta kada su srušeni osnovni principi međunarodnog prava. I sve je to bilo u znaku Milosrdnog anđela i humanitarne intervencije. Hipokrizija i licemerstvo su već postali zaštitni znak delovanja altruističke tzv. međunarodne zajednice koja za razliku od Rusije ne sledi samo svoje interese već jedino ima na umu da brani evropske vrednosti i zapadnu civilizaciju. Međutim , sada možemo sada videti da su namere EU i SAD jasno određene. Brzo i efikasno rešavanje pitanja Kosova i Metohije se u njihovoj političkoj agendi pre svega sastoji u priznavanju nezavisnosti tzv. kosovske države i to je zahtev koji se sada bez ikakvog odlaganja stavljaj pred A. Vučića bez obzira što je on dobio dodatno vreme i otvorenu podršku do okončanja izbora 3. Aprila. Uvođenjem sankcija Rusiji od strane Srbije tzv. međunarodna zajednica pored „rešavanja“ kosovskog pitanja, kao već zamrznutog konflikta ,nastoji da forsirajući izbor između Istoka i Zapada i ovaj prostor na Balkanu uvede u svoju geostratešku orbitu i time Rusiju konačno istisne sa ovih prostora što je bio njihov dugoročni strateški cilj. A kakav je odgovor će biti A. Vučića na ultimatum koji će svakako uslediti nakon okončanih izbora možemo videti u njegovim obraćanjima tokom izborne kampanje. “Nama sukobi ni za šta nisu potrebni. Nama je potrebno da rastemo i budemo sve uspešniji. I pravimo razliku u odnosu na druge. Da nismo tako glasali u UN, voz bi već bio na pola puta Srbije i gazio bi nas. Ja sam doneo te odluke i svakog mogu da pogledam u oči. Mi Srbi nažalost, volimo da se izjašnjavamo a nekad je važno da se pomerimo i sklonimo. Mnogi žele da ubrzaju prijem tzv. Kosova u međunarodnu zajednicu: Moja poruka, ako krenu sa tim da će se iznenaditi snagom i efikasnošću odgovora Srbije“. Predsednik Republike Srbije koji se zakleo u Skupštini nad Miroslavljevim jevanđeljem da će braniti Ustav i ustavni položaj Kosova i Metohije sada nam licemerno i kukaveljski preporučuju da se ne izjašnjavamo, da se pomerimo i sklonimo i to u vreme kada je od presudne važnosti da se do kraja brani teritorijalni integritet Srbije i rezolutno neprihvatanje odvajanja Kosova i Metohije iz državnog ustrojstva Srbije. U čemu se sastoji snažan i efikasan odgovor ove vlasti na zahteve za priznavanje tzv. kosovske države i na stalne provokaciji i nasilne akte koje se svakodnevno događaju na Kosovu i Metohiji? Da li u višestrukom jalovom i nepotrebnom podizanju borbene gotovosti naše vojske, u nedostatku hrabrosti da se uputi protesna nota Turskoj povodom izjave njenog Predsednika Erdogana (inače velikog prijatelja A. Vučića)da ova država podržava i da će se zalagati za ulazak Kosova u NATO Pakt, ili u pokretanju disciplinskog postupka protiv policijske stanice u Kuršumliji jer su 30. januara zapucali u vazduh kada su u Kopnenoj zoni bezbednosti zatekli Albance sa Kosova u seči šume, a koji su na naše policajce zapucali iz automatskog oružja.
Da hipokrizija bude veća A. Vučić je nedavno dao obećanje da će Albanija, zemlja koja je glavni oslonac tzv. Države Kosova sa kojom radi na obrazovanju Velike Albanije, prva dobiti isporuke žita u Srbiju u vreme nadolazeće ekonomske krize. On u svoja velika dostignuća neprestano ističe jačanje vojske Srbije i povećano finansiranje nabavke najmodernijeg oružja ali nam Predsednik republike duguje odgovor na najvažnije pitanje? Kako će Srbija reagovati ako nakon uvođenja sankcija Rusije usledi oružani napad kosovskih bezbednosnih snaga na Sever Kosova i Metohije, ili se dogodi sličan pogrom Srba onom koji se desio u martu 2004 godine. Iz dosadašnjih izjava i njegovih reagovanja na krizne situacije možemo očekivati pisana saopštenja , bemisleno junačenje i pozivanje na njegovu posvećenu borbu za odbranu interesa Srbije. Nalazimo se pred izuzetno važnim i presudnim istorijskim izazovima , pred odlukama koje zahtevaju pre svega jasnu artikulaciju otpora svakom pokušaju da se Kosovo i Metohija priznaju kao nezavisna država. Njegova odbrana nije više stranačko i političko pitanje već je ono u samoj srži odbrane našeg nacionalnog identiteta,istorijske samosvesti i tradicije. Zato ne smemo dozvoliti da se dogodi već dobro prepoznati politički manevar vladajuće stranke i njenog vođe da se odbrana nacionalnih interesa prepusti njegovim pseudo nacionalističkim i desničarskim grupama i eskadronima koji samo služe da obesmisle istinsku odbranu srpskih nacionalnih interesa a pre svega Kosova i Metohije. Uvek kao nauk i opomenu moramo imati na umu reći Živojina Rakočevića izrečene povodom obeležavanje godišnjice pogroma Srba na Kosovu i Metohiji 17 Marta 2004 godine.“ Na ličnom planu nema nikog ko je bez ožiljaka i ko pogrom ne vidi kao pečat mržnje. Na opštem planu jedna zrela civilizacija završila je u plamenu najvećeg mirnodopskog zločina nakon Drugog svetskog rata. Između svega toga ostao je čovek nali ovom mostu da preko njega prolaze sukobljene etničke, kulturološke, verske i ostale svetske sile. Šta je od njega ostalo? Ostao je kosovski Srbin, sposoban da čuva svoje nasleđe i čeka., da pažljivo čita svoje strahove i živi svoje neosvetoljubivo trpljenje“. Zapitajmo se koliko smo mi danas spremni da čuvamo naše kosovsko nasleđe i razumemo i odbranimo neosvetoljubivo trpljenje kosovskog Srbina. |