Jesu li miting, kontramiting i mogući izbori, uz hronično medijsko strvinarenje, jedini odgovor srpskog društva na dolazeće forme nasilja?

U Subotici, odnosno obližnjoj Bačkoj Topoli, sprečena je mogućnost još jedne tragedije, nakon što je, početkom ovog meseca, uhapšen učenik prvog razreda gimnazije koji je u razgovoru sa psihologom pomenuo da bi mogao da izvrši masakr u blizini nekog od vrtića. Osumnjičeni dečak doveden je u vezu i sa dečjom pornografijom.

Da li je FBI zaista prvi obavestio naše državne organe o dečakovim aktivnostima na internetu, gde je ovaj, navodno, otvarao profile sa imenima masovnih ubica i tragao za uputstvom za pravljenje bombe, u ovom trenutku je manje važno.

Važno je da javnost razume da je u Subotici sprečena mogućnost da se tragedija dogodi, a ne sama tragedija. Odgovor na pitanje da li je sprečena tragedija mogu da daju jedino kvalifikovani stručnjaci iz oblasti medicine, psihologije i bezbednosti koje, nakon sprovedene istrage, tek treba da čujemo i iz rezultata njihovog stručnog rada izvedemo valjane društvene zaključke.

Bilo bi sjajno ukoliko bi mediji u međuvremenu, nekim čudom, zauzeli profesionalnu distancu prema ovom slučaju, sličnu onoj koju prosvećeni posetilac galerije ili muzeja zauzima spram izloženog predmeta.

Logično je zapitati se i hoće li miting, kontramiting i pominjanje ovih tragedija u kontekstu izbora, odnosno pustoši dnevne politike, uz tekuće medijsko strvinarenje, zaista biti jedini odgovor srpskog društva na nove, dolazeće forme nasilja?

Profesionalno medijsko praćenje ovog i drugih sličnih događaja važno je da se gradom, odnosno, ukoliko hoćete, celom zemljom, ne širi bespotreban strah i panika.

Roditelji uveliko proveravaju ko je i kada pomenuo ili doneo nož u školu, ko igra koju igricu i da li se u poslednje vreme “čudno” ponaša. Ova za sada prigušena roditeljska zabrinutost ili čak panika potiče iz zvaničnog objašnjenja tragedije koja se dogodila u Beogradu.

Ukoliko ubica školskog čuvara i osmoro svojih drugara zaista potiče iz porodice koja pripada kremu našeg društva, kako je saopšteno, logično je zapitati se na šta su, onda, spremni neki od izdanaka naših najgorih porodica.

I ne samo to.

Logično je zapitati se i hoće li miting, kontramiting i pominjanje ovih tragedija u kontekstu izbora, odnosno pustoši dnevne politike, uz tekuće medijsko strvinarenje, zaista biti jedini odgovor srpskog društva na nove, dolazeće forme nasilja?

U pubertet su stupile generacije koje stasavaju u potpuno drugačijim društvenim, porodičnim, etičkim i tehnološkim okolnostima. Suočavamo se sa generacijom bez ideala, ali i iluzija, koja pribežište nalazi u virtuelnom svetu, jer smo joj stvarnost učinili nelogičnom, nečitljivom i nerazumljivom.

Englesku imenicu “generation” možda ćemo, u nekim slučajevima, čitati kao “guneration”.

Nalazimo se pred možda najsloženijim društvenim izazovom koji je nepošteno objašnjavati najprizemnijim, uličnim, tumačenjima uticaja Amerike, Putina ili tumačenjima istorijskih uloga vođa srpskog naroda iz ratova koji su okončani pre skoro tri decenije

Ova kovanica mogla bi da imenuje najekstremnije pripadnike nove generacije sa razmeđe virtuelnog sveta i kontroverzne stvarnosti usredsređene na superkapital i njegovo servisiranje po svaku etičku cenu, umesto na čoveka i porodicu.

Ubistvo je jedan od logičnih odgovora unutar društva koje je prestalo da vrednuje čoveka u humanističkom smislu.

Nalazimo se pred možda najsloženijim društvenim izazovom koji je nepošteno objašnjavati najprizemnijim, uličnim, tumačenjima uticaja Amerike, Putina ili tumačenjima istorijskih uloga vođa srpskog naroda iz ratova koji su okončani pre skoro tri decenije.

Zbog toga je svaki zahtev za pukom (mehaničkom) smenom vlasti u ovakvim okolnostima kucanje na vrata postavljena, uostalom vrlo vešto, na dno bunara. Ona možda i mogu da budu otvorena, ali nas suštinski neće odvesti nikuda, osim što ćemo se, naivno, zadovoljiti iluzijom da će novi vlastodršci imati nešto više manira i nešto manje blata na sebi.

Srbiji je potrebna politička snaga kadra da je izvuče iz sistemskog bunara onoga što moj sugrađanin, pisac i univerzitetski profesor Slobodan Vladušić, zbirno naziva Megalopolisom, umesto što takav sistem ekonomske džungle, u kojoj pravo da žive imaju samo ekonomski tiranosaurusi sa svojom političkom poslugom i njihova socijalno-ekonomska lovina, pokušavamo da “menjamo” birajući, medijski zombirani, između njegovih različitih, često presvučenih dresova.

Tek kada sa dna bunara pogledamo gore, umesto što izlaz iz njega kopamo nadole, pa makar bili na trenutak zaslepljeni, moći ćemo da učinimo nešto kako bi stvarnost pomenutim generacijama koje upravo stupaju u pubertet i generacijama iza njih postala pristupačna i na koncu prihvatljiva.