Јесу ли митинг, контрамитинг и могући избори, уз хронично медијско стрвинарење, једини одговор српског друштва на долазеће форме насиља?

У Суботици, односно оближњој Бачкој Тополи, спречена је могућност још једне трагедије, након што је, почетком овог месеца, ухапшен ученик првог разреда гимназије који је у разговору са психологом поменуо да би могао да изврши масакр у близини неког од вртића. Осумњичени дечак доведен је у везу и са дечјом порнографијом.

Да ли је ФБИ заиста први обавестио наше државне органе о дечаковим активностима на интернету, где је овај, наводно, отварао профиле са именима масовних убица и трагао за упутством за прављење бомбе, у овом тренутку је мање важно.

Важно је да јавност разуме да је у Суботици спречена могућност да се трагедија догоди, а не сама трагедија. Одговор на питање да ли је спречена трагедија могу да дају једино квалификовани стручњаци из области медицине, психологије и безбедности које, након спроведене истраге, тек треба да чујемо и из резултата њиховог стручног рада изведемо ваљане друштвене закључке.

Било би сјајно уколико би медији у међувремену, неким чудом, заузели професионалну дистанцу према овом случају, сличну оној коју просвећени посетилац галерије или музеја заузима спрам изложеног предмета.

Логично је запитати се и хоће ли митинг, контрамитинг и помињање ових трагедија у контексту избора, односно пустоши дневне политике, уз текуће медијско стрвинарење, заиста бити једини одговор српског друштва на нове, долазеће форме насиља?

Професионално медијско праћење овог и других сличних догађаја важно је да се градом, односно, уколико хоћете, целом земљом, не шири беспотребан страх и паника.

Родитељи увелико проверавају ко је и када поменуо или донео нож у школу, ко игра коју игрицу и да ли се у последње време “чудно” понаша. Ова за сада пригушена родитељска забринутост или чак паника потиче из званичног објашњења трагедије која се догодила у Београду.

Уколико убица школског чувара и осморо својих другара заиста потиче из породице која припада крему нашег друштва, како је саопштено, логично је запитати се на шта су, онда, спремни неки од изданака наших најгорих породица.

И не само то.

Логично је запитати се и хоће ли митинг, контрамитинг и помињање ових трагедија у контексту избора, односно пустоши дневне политике, уз текуће медијско стрвинарење, заиста бити једини одговор српског друштва на нове, долазеће форме насиља?

У пубертет су ступиле генерације које стасавају у потпуно другачијим друштвеним, породичним, етичким и технолошким околностима. Суочавамо се са генерацијом без идеала, али и илузија, која прибежиште налази у виртуелном свету, јер смо јој стварност учинили нелогичном, нечитљивом и неразумљивом.

Енглеску именицу “генератион” можда ћемо, у неким случајевима, читати као “гунератион”.

Налазимо се пред можда најсложенијим друштвеним изазовом који је непоштено објашњавати најприземнијим, уличним, тумачењима утицаја Америке, Путина или тумачењима историјских улога вођа српског народа из ратова који су окончани пре скоро три деценије

Ова кованица могла би да именује најекстремније припаднике нове генерације са размеђе виртуелног света и контроверзне стварности усредсређене на суперкапитал и његово сервисирање по сваку етичку цену, уместо на човека и породицу.

Убиство је један од логичних одговора унутар друштва које је престало да вреднује човека у хуманистичком смислу.

Налазимо се пред можда најсложенијим друштвеним изазовом који је непоштено објашњавати најприземнијим, уличним, тумачењима утицаја Америке, Путина или тумачењима историјских улога вођа српског народа из ратова који су окончани пре скоро три деценије.

Због тога је сваки захтев за пуком (механичком) сменом власти у оваквим околностима куцање на врата постављена, уосталом врло вешто, на дно бунара. Она можда и могу да буду отворена, али нас суштински неће одвести никуда, осим што ћемо се, наивно, задовољити илузијом да ће нови властодршци имати нешто више манира и нешто мање блата на себи.

Србији је потребна политичка снага кадра да је извуче из системског бунара онога што мој суграђанин, писац и универзитетски професор Слободан Владушић, збирно назива Мегалополисом, уместо што такав систем економске џунгле, у којој право да живе имају само економски тираносауруси са својом политичком послугом и њихова социјално-економска ловина, покушавамо да “мењамо” бирајући, медијски зомбирани, између његових различитих, често пресвучених дресова.

Тек када са дна бунара погледамо горе, уместо што излаз из њега копамо надоле, па макар били на тренутак заслепљени, моћи ћемо да учинимо нешто како би стварност поменутим генерацијама које управо ступају у пубертет и генерацијама иза њих постала приступачна и на концу прихватљива.