Je li bilo skupa u Tripoliju?

Retki su ljudi poput Aleksa DŽonsa, američkog novinara koji ima potpuno objektivan stav kada je reč o nametanju “demokratije“ silom „neposlušnim” zemljama širom sveta. Pomenuti novinar u svojoj radio emisiji[1], čini se jedini, imao je hrabrosti i časti da objektivno prenese sliku koja je obeležila 1. jul 2011. u libijskoj prestonici Tripoli – koju su, inače, mediji na Zapadu gotovo u potpunosti ignorisali. Naravno, reč je o skupu podrške libijskom lideru Moameru Gadafiju koji je okupio najmanje milion njegovih pristalica.[2]

Libijska državna televizija izvestila je da se u petak u Tripoliju okupio do sada najveći broj pristalica libijskog vođe Moamera Gadafija, koji su kao simbol jedinstva i podrške razvili zastavu Libije dugu preko dva kilometara. Toliko o tome da libijski lider nema podršku naroda svoje zemlje. Ovoliki broj okupljenih dovoljno svedoči o tome koliku podršku zapravo libijski lider uživa u sopstvenom narodu, ali daleko je značajnije da će NATO, na čelu sa zvaničnom politikom administracije predsednika Obame, teško uspeti da ostvari svoj primarni cilj – zbacivanje Gadafija s vlasti ili njegovo ubistvo i postavljanje marionetske vlade sačinjene od tzv. pobunjenika, koji na frontu ne mogu da ostvare značajnije uspehe uprkos danonoćnim NATO bombardovanjima libijskih regularnih snaga i pomoći koju im pružaju operativci CIA i britanskog SAS-a na terenu.[3]

U čitavu krvavu igru oko Libije najviše se upleo nesrećni Sarkozi koji pokušava da dokaže da je veći pobunjenik od samih libijskih pobunjenika. Francuska je priznala da je upućivala oružje pobunjenicima, i to van svih ovlašćenja UN, čemu su se Rusija i Kina oštro usprotivile[4]. Osim toga, Sarkozi je nedavno napadnut na jugu Francuske[5] što dovoljno govori koliku podršku među običnim građanima Francuske uživa njegova kampanja protiv Moamera Gadafija, koja je gotovo postala vid ličnog sukoba i neka vrsta vendete protiv libijskog lidera. Nažalost, krvava kampanja NATO-a i Amerike svakim danom odnosi sve više civilnih žrtava, što samo još više može ujediniti libijski narod u zajedničkoj borbi protiv NATO-a i njegove pešadije, na terenu oličene u pobunjeničkim snagama.

“Mi smo pobednici, vi ste pobeđeni. Nećemo se povući sa bojnog polja, branićemo svoju zemlju i čast”,[6] izjavio je Gadafi nakon odluke da podeli oko milion komada oružja (!) civilima i svojim pristalicama. Ovo dovoljno govori kakvu će eventualnu prepreku morati da savladaju pobunjenici ukoliko uopšte i nameravaju da uđu u Tripoli što je zaista teško očekivati. S druge strane, NATO će teško postići svoje ciljeve bombardovanjem iz vazduha a još teže da će se ijedna zemlja usuditi da pošalje svoje vojnike u Libiju, naročito zbog činjenice da pukovnik Gadafi uživa ogromnu podršku svog naroda. Ovom prilikom moramo da pomenemo i činjenicu da se libijski vođa susreo sa vođama lokalnih plemena u Libiji, koji su potpuno stali na njegovu stranu znajući šta bi im anarhija i haos doneli i koja bi neminovno usledila u slučaju da pobunjenici preuzmu vlast u zemlji.

Na skupu koji je upriličen u simbol podrške Gadafiju, libijski lider se narodu obratio sledećim rečima: “Ovi ljudi su spremni da, jednog dana, rat prenesu u Evropu... Ako odlučimo, možemo da krenemo na Evropu kao skakavci, kao pčele. Savetujemo vam da se povučete pre nego što doživite propast”.[7]

Veoma je teško proceniti krajnji ishod rata u Libiji, ali je očigledno da uz masovnu podršku libijskog naroda NATO i pobunjenici neće lako uspeti da ostvare svoj plan. Osim toga, eventualna kopnena intervencija samo bi uvukla trupe Koalicije, koja je ionako već na klimavim nogama, u jedan dugotrajan i mučan sukob u kojem bi se suočili sa libijskim narodom koji je spreman da se bori do poslednjeg. Zapadni lideri su te činjenice itekako svesni iako mediji, koji su pod njihovom direktnom kontrolom, uporno odbijaju da izveštavaju o maršu miliona u Tripoliju.