Izveštaj sa mitinga, ili kad mrtvi fazani lete iznad naših glava

Ili, koliko demagogije sustavno poređane u artiljerijske salve, koliko pokradenih misli iza kojih ne stoji ništa osim mržnje sujete vlasti, i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge i kako je do neraspoznavanja dovedena suština prevare...

Osim naslova i kratkog uvoda neću napisati ništa što bi ukazalo na to kakvo eventualno mišljenje o onome što sam videla na mitingu SNS-a i gostiju, naterana da na taj miting odem i vazda sklona onima koji nisu skloni ulici. Iza bine kratko sma stajala sa Aleksandrom Janković (DSS), a zatim prešla u „obor za novinare“. Kratak uvod mogao bi se svesti na ličnu impresiju da mi je od svih izvođača sa stejdža danas, 5. februara, najprijatniji na oko i uho bio – Aleksandar Vulin. Prvo, imao je lepu jaknu, a drugo pričao je u „Čegevara stilu“, što je sasvim u redu. Nije dosadno, a ako već moram da pišem izveštaj o jednoj predstavi, držim da je najvažnije reći ko je od glumaca najlepše nastupao. Dakle, Vulin.

U „novinarskom oboru“ bilo je više bezbednjaka nego novinara, a među novinarima je bilo dosta stranaca. Pod „strancima“ ne podrazumevam naše redakcije stranih medija, nego strance – strance.

Cifre kojima se manipuliše kada je reč o prisutnima, posetiocima skupa ili publike ili kako već ko naziva svet što stoji i gleda predstavu uličnog teatra, variraju između pedeset pet hiljada i osamdeset hiljada (govorim o zvaničnim informacijama, a ne o halucinacijama nekih gledalaca televizije ili večitih stranačkih omladinaca).

Publika se najviše zabavila tokom nastupa Velje Ilića, a najviše se – da tako kažem – umusila kada je Toma Nikolić poručio prisutnima da se sada lepo raziđu i da ne prave svinjarije po gradu. Nisam sigurna da je publika želela te svinjarije, ali način proglašavanja fajronta je bio malo, kako bih rekla, partibrejkerski, ličio je na konobara koji gasi svetla u kafani dok gosti još uvek naručuju pesme, pevačica peva, a muzikanti bi da siviraju. Ipak, obećao je Toma (nama prisutnima, narodu – da tako kažem) da ćemo se opet okupiti u aprilu i da ćemo onda pokazati svima... već nešto. Ne znam šta ćemo im pokazati, ne znam ni kome, ali ne bih sitničarila. Ja pišem izveštaj u žurbi i treba da kažem par bitnih detalja, i nije ovde moje da tumačim.

Sa mitinga poručili smo gradu i svetu (Urbi et orbi) da hoćemo u Evropu i da nećemo više da budemo siromašni. Kad kažem „poručili smo“, mislim na svakoga ko se tog dana našao na onom mestu, ko je slušao ono što je slušao, u čije se već sve ime tamo govorilo, na tom mestu gde se gubi svaki individualni osećaj, gde nema pritužbe na govoranciju s bine.

Oni sa bine poručili su čoveku iz publike i to: ne pitaš se, mali čoveče. Ako si došao ovde jer si gladan, ili jer te baš briga za Tadićevu proevropsku priču, ili si mislio da smo mi neki nacionalni tipovi, koji god da je tvoj razlog, a koji je razlog malog čoveka iz gomile, NN lica koje služi da bude broj u nekoj statistici, nisi ti s nama. To su poručili drugovi opozicionari danas.

Miting nije mesto gde političar komunicira s masom, poznata je stvar, ali nije suvišno ponoviti. Komunicirati s masom se može samo dok traju neredi, a to opet ne znači da ja prizivam neke nerede, nego znači da dok god postoji tako visoka ograda između onih što se lažno predstavljaju kao zastupnici naroda i tog na silu zastupanog naroda – nema dijaloga.

Još jedna zanimljiva poruka se čula s mitinga. SNS više neće da se druži sa Koštunicom, odnosno Tomislav Nikolić je mišljenja da Koštunica zajedno s Tadićem ima da moli Srbe za oprost, pokloni se, ili kako je već slikovito opisao šta treba da radi Koštunica.

A šta bi to imalo da znači? Ja ne znam, a mislim da i nije mnogo važno. Važnije je pitanje zbog čega Tadić, po Tomi, ima da se izvinjava? Rizikujući da me nabedi da propagiram ostajanje „žutih“ do kraja vremena i sveta, napisaću ono što su već hiljadu puta pre mene napisali mnogi – u čemu je Tomin problem s Tadićem, kada oni istu stvar zastupaju?

I na kraju, izveštaj o mitingu valjalo bi završiti konstatacijom da SNS jako dobro kontroliše masu, te da nikakvih incidenata a da su poznati javnosti nije bilo. Masa koja je došla autobusima iz Srbije dobila je sendviče, poslati su da idu s mirom kući, nisu pravili gluposti po prestonici i svoju ulogu ikebane odigrali su onako kako im je rečeno tamo odakle su dovedeni. Slabo plaćeni statisti mahali su zastavama i tu i tamo reagovali nekom tankom parolom. Sve je bilo zapravo neobično tiho i bilo je lažno.

Zašto lažno?

Nije to taj protest koji ovde kulja van očiju javnosti, nije to ta poruka koju obespravljeni i oni koji su se ovde pominjali imaju da pošalju svetu i gradu i vlastima. Zato vraćam priču na Vulina. Ono što je on, takođe na ivici uloge statiste, ovde poručio ima veze sa porukom koju bi poslao neko ozbiljan i neko ko zna zašto bi narod, iliti građani u Srbiji izašli na ulice, a bez autobusa i bez sendviča i bez mogućnosti da se mirno pošalju kući, posle fajronta. Bez fajronta, hoću da kažem.

Dakle, da je ovaj miting imao ikakve stvarne veze s onim zbog čega bi, i sa kakvom energijom, građani Srbije izašli na ulice – on ne bi protekao tako sedativno umirujuće i tako bezobzirno suštinski daleko od svega što ljude zanima.

SNS je zainteresovan za nove izbore. Ljudi su gladni. U tome leži sva razlika i sav jaz između onih sa bine i one mase iza rešetaka i sa svim onim silnim obezbeđenjenjem kojeg je bilo više nego novinara, i u tome leži odgovor na pitanje zbog čega je izveštaj o ovom mitingu jedan izveštaj o ničemu. Provincijski bal s pjesmom na kraju...