Istorijsko „NE“ Nenada Čanka

Veliki izazovi rađaju velike lidere. A veliki lideri postaju prepoznatljivi po velikim odlukama, koje, po pravilu, imaju ozbiljne istorijske posledice. Generacije su odrastale na mitu o istorijskom „ne“, kojim je Josip Broz Tito, neprikosnoveni lider Srba, Hrvata, Slovenaca i svega što je, zahvaljujući njegovoj blagonaklonosti postalo etnička i politička realnost, prkoseći Josifu Visirionoviču Staljinu, gvozdenu zavesu za sva vremena smestio istočno od Dunava.

Kraj osamdesetih godina prošlog veka iznedrio je novog lidera, koji je na političku scenu kročio sa istorijskim „ne“ onima koji tuku i vrše nasilje nad nedužnim ljudima. Istorijska „ne“ Slobodana Miloševića su se velikom brzinom umnožavala i postala deo unutrašnje i međunarodne političke realnosti. „Ne“ Franji Tuđmanu, „ne“ Aliji Izetbegoviću, „ne“ Radovanu Karadžiću, „ne“ Ričardu Holbruku, „ne“ Borisu Jeljcinu, „ne“ Bilu Klintonu... Istorijska „ne“ su se razvijala neverovatnom i ponekad teško dokučivom progresijom, a njihov broj i smisao je pretio da potpuno devalvira vrednost istorijskog „ne“.

Početak milenijuma zapretio je mogućnošću da istorijsko „ne“ zauvek ostane deo političke prošlosti, zarobljeno u tesnacima dvadesetog, ali i vekova koji su mu prethodili. Istorijsko „ne“ kao deo političke arheologije. Istorijsko „ne“ kao deo političke egzotike. Istorijsko „ne“ kao daleka uspomena na lidere sa harizmom, političkim stavom i jasnim ideološkim određenjem.

A onda se nebo otvorilo, neko je na nas pogledao i četvrtog dana VIP Velikog brata za 2009. godinu, istorijsko „ne“ se vratilo na velika vrata, unoseći nadu i radost u milione srca i domova. U trenutku kada je sve bilo izgubljeno, kada je saniarmanizacija Srbije izgledala kao gotova stvar, kada je Miki iz Kupinova delovao kao jedina nada u bolje sutra, jedan nesmotreni pokret viljuškom po teflonskom tiganju probudio je veru svih dobronamernih građana i građanki.

Novi, nesumnjivi, harizmatični i hrabri lider zove se Nenad Čanak. Šta znamo o Nenadu? Nenad je muzičar, političar, Novosađanin, Vojvođanin. Nenad je predsednik Lige socijaldemorkata Vojvodine, koja se zalaže za Republiku Vojvodinu koja ima Ustav, zakonadavnu, izvršnu i sudsku vlast. Nenad je koalicioni partner Demokratske stranke, a njegova stranka deo parlamentarne većine. Nenad zna šta je politika kompromisa, kad ne može Ustav, dobar je i Statut. Ima Nenad svoje zamerke na njegova rešenja, ali neka, i vreme je neki činilac, uradiće svoje.

I sve je bilo tako, i sve je za pobornike i podržavaoce Republike Vojvodine počelo da izgleda nedovoljno, daleko i mlako, i sve su nade lagano počinjale da kopne, kada je Nenad, pred milionskim auditorijumom izrekao svoje istorijsko „ne“. Istorija, sada znamo, ne bira vreme i mesto. Ponekad ni sve aktere. Ali se događa. Ovoga puta tu, pred našim očima. Ukratko, ovako se to odigralo. Ukućanka Jelena Žeželj, povratnica u kuću, devojka koja je volela fudbalere, autorka kolumne „bez blama, stida i srama”, i još ponešto, grubo je, ničim izazvana, u sred kolektivnog doručka, metalnom viljuškom nasrnula na teflonski tiganj, u nameri da prisvoji deo njegovog sadržaja. A onda je, na njeno zaprepašćenje, kroz Nenada Čanka progovorila istorija. Snažnije nego čekićem po tabli RTS-a, odvažnije nego u parlamentu protiv „Vojislava dr Koštunice“, doslednije nego DA za Statut, Ustav i Republiku Vojvodinu, Nenad je nenadano izgovorio svoje istorijsko NE. Svoje, ali i svih onih koji ga razumeju, uvažavaju i podržavaju.

„Ne viljuškom po teflonu“, prolomilo se iz Nenada, a onda nešto tiše, još nekoliko puta.

I sada, dok u milionima odzvanja Nenadovo istorijsko „ne“, dok se utisci lagano sležu, dok sunce obasjava Panonsku ravnicu, nama, koji živimo u Šumadiji, Mačvi, Toplici i ko zna gde, ostaje pitanje: da li će se i nama dogoditi novi harizmatični lider ili smo zauvek osuđeni na život lišen istorijske negacije? A protivnicima i pobornicima politike Nenada Čanka preostaje da se pripreme za suočavanje sa novim Nenadom, koji ne pristaje na odlaganja i kompromise. Ni kad je teflon u pitanju.