Хоће ли бити грађанског рата у Бразилу?

У Бразилији, главном граду Бразила, окупило се неколико десетина хиљада демонстраната који су протествовали против владајуће Радничке партије и против председнице Бразила Дилме Русеф[1]. Протести су се догодили у Бразилији, Рио де Жанеиру и још неким градовима.

Важно је да опозиција не мирује јер то нису први протести ове године. У априлу је било 600 000 демонстраната, а у марту чак милион. Председницу и њену владајућу Радничку партију оптужују за наводне економске проблеме са којима се суочава Бразил, али ту су и оптужбе за корупцију. Није јасно да ли је главна опозициона партија организатор ових протеста или су и ови протести „спонтани“, као што су били и масовни протести због цене градског превоза и наводно великих трошкова за предстојеће светско фудбалско првенство.

Одмах је упадљиво то да су протести организовани преко друштвених мрежа. Можемо сада повући паралелу са свим оним земљама које су недавно биле на америчком нишану, попут Украјине, у којој су окупљање грађана и пуч организовани преко друштвених мрежа.

Када САД желе да униште једну земљу, ово је већ постао шаблон - оне је дестабилизују изнутра и тада користе опозицију којој су обећали „бољи живот“ у рушењу легално изабране владе. По могућству, најбоље је да дође до грађанског рата, који ће потпуно уништити „непослушну“ земљу и њену владу.

У Либији је изазван грађански рат у комбинацији са убаченим џихадистима. Толико о томе да Америка ратује против радикалног ислама. У Сирији није било могуће организовати грађански рат у правом смислу, па су као „опозиција“ послужили убачени терористи из исламских земаља које су савезнице Вашингтона.

Да погодимо, све је почело преко друштвених мрежа. Оне су постале најјаче оружје у дестабилизацији „непријатељских“ земаља. Бразил као најјача земља у Латинској Америци и једна од земаља предводника новог светског поретка групе БРИКС, коју чине Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република, једна је примарних мета Вашингтона. Американцима нарочито смета што је у Бразилу на власти левица на челу са Радничком партијом председнице Дилме Русеф.

У тренутку када земље БРИКС-а, које представљају скоро половину човечанства, планирају да уведу заједничку валуту и да истисну долар као средство плаћања овај блок је постао главни непријатељ Запада. САД ће покушати да дестабилизују једну по једну земљу чланицу БРИКС-а по моделу тзв. обојених револуција, што представља заједничко име за протесте у земљама које су постале амерички пиони.

Наравно, овај систем није могуће применити у случају Русије, Кине и Индије због специфичне хомогености становништва тих земаља. У Кини је, додуше, на тргу Тјенанмен крајем осамдесетих година покушана дестабилизација уз помоћ студената, али је власт нимало демократским методама угушила протест у крви. Од тада у Кини не може да успе ниједан покушај дестабилизације споља.

Владимир Путин је у Русији превише као очинска фигура свим Русима да би у овој земљи настала значајна опозиција чак и међу младима. Напротив, млади данас у Русији окренути су патријархалним вредностима, национализму и, наравно, Путину.

Запад преко Украјине, њеног историјског центра, покушава да нападне Русију, али ако дође до новог рата, што је, нажалост, неминовност, и Русија не буде пасивна, Запад ништа неће моћи да уради, ни војно ни политички. Русији је неопходна само јединственост. Нажалост, национално јединство је оно што недостаје Бразилу. Бразил има сувише јаку опозицију која задојена подацима о наводним економским проблемима презентираним на друштвеним мрежама све чешће излази на улице у огромним бројевима.

Американци се надају и очекују пуч, а можда чак и грађански рат, који би био катастрофа за Бразил, земљу са више од 100 милиона становника. Морамо све наде да положимо у председницу Дилму Русеф и њену мудрост и политичку стабилност и да се надамо да она може спречити Америку да оствари своје „националне интересе“. Иначе, будућност ове огромне земље може постати врло неизвесна.