Избори у Подгорици - промена власти у Црној Гори?

Крајем маја 2014. биће одржани локални избори у Подгорици, главном граду Црне Горе. Овај град је и индустријски и популациони центар Црне Горе. Према проценама градске власти из 2014, Подгорица је имала је скоро 200.000 становника, што чини око 30% укупног становништва Црне Горе.[1] Географски, Подгорица обухвата 10,4% територије Црне Горе. Такође, у граду се налази седиште већине банака и универзитета, као и највеће црногорско предузеће "Комбинат алуминијума Подгорица" (КАП ).

Локалну власт у Подгорици већ десетак година предводи Ђукановићева Демократска партија социјалиста. Она има већину у градском парламенту заједно са Либералним савезом и Бошњачком странком, као и једним ''независним'' и одборником маргиналне просрпске Народне странке (укупно имају 28 одборника).

Међутим, таква коалиција је формирана тек 2011. године после распада претходне, у којој је учествовала Социјалдемократска партија (такође владајућа партија у републици, коју предводи председник црногорског парламента Ранко Кривокапић). До 2011. године председник Скупштине Подгорице био је актуелни министар унутрашњих послова и високи функционер СДП Црне Горе Рашко Коњевић. Приликом раскида колиције 2011, из СДП су жестоко оптуживали тадашњег градоначелника Миломира Мугошу да је поткупио поједине одборнике из просрпских партија и да нема демократски легитимитет (током седнице на којој је формирана нова коалиција дошло је и до физичког обрачуна између ''Мугошиних Срба'' и њихових бивших колега из просрпских партија). Мугоша је те 2011. године ипак успео да обезбеди већину и на тај начин је наставио своју деценијску владавину у Подгорици (од јула 2000. године он је био градоначелник Подгорице).

Међутим, у априлу 2013. године на председничким изборима владајућа партија и њен кандидат Филип Вујановић су доживели тежак пораз. Миодраг Лекић, заједнички опозициони кандидат, добио је преко 5.000 гласова више од кандидата ДПС у Подгорици. Оваква победа Лекића у Подгорици није била само последица његове несумњиве личне популарности у главном граду (и већини црногорских општина у којима је победио Вујановића), већ и чињенице да је владајућој партији било много теже да врши изборне манипулације и крађу гласова у градском језгру Подгорице него што је то био случај у мањим срединама (попут Улциња или Берана). Лекићевој победи у Подгорици је допринело и уједињавање опозиције на председничким изборима (иако је он лично добио више гласова него све опозиционе странке заједно на парламентарним), али и бојкот СДП и чињеница да су Срби (преко Нове српске демократије и СНП-а) већински гласали за њега.

У том контексту, опозиција спрема тактику за нове локалне изборе у Подгорици. Први на листи Демократског фронта биће Миодраг Лекић. Такође, на његовој листи биће и већи број нестраначких личности. (Лекић је приликом прихватања кандидатуре истакао посебан значај избора у Подгорици као ''увода у ванредне парламентарне изборе''.)[2]

Посебно је интересантно што ће заједно на изборима у Подгорици наступити владајућа СДП и опозициона Позитивна Црна Гора. Они су договор о заједничком наступу закључили још крајем јануара 2014. године (у заједничком саопштењу од 25. јануара 2014. истиче се: “СДП и Позитивна постигле су договор у вези са предизборним споразумом, односно формирањем државотворног блока, на основу којега ће на предстојећим локалним изборима у Подгорици наступити у коалицији”).

Миодраг Лекић

На изборима ће учествовати и опозициона Социјалистичка народна партија. Међутим, носилац њене листе неће бити председик те партије, већ портпарол Александар Бечић.

Овакву необичну ситуацију (партије из власти и опозиције у коалицији) до усијања је довела и чињеница да је СДП 17. фебруара 2014. гласала заједно са опозицијом за Закон о финансирању политичких партија и кампања којим је предвиђена строжа контрола буџетских средстава и онемогућавање изборних крађа власти. Ситуацију за владајућу партију додатно компликује и победа опозиције у Улцињу и Беранама у јануару и марту 2014.

Мило Ђукановић је веома нервозно реаговао на усвајање оваквог закона и изборне поразе. Ђукановић је назвао поступак СДП ''Политичком патологијом'', додавши: ''Имате партију која припада извршној власти, али истовремено са опозицијом у парламенту гласа против владе''. На крају је запретио да ће ДПС ''изаћи из ове ситуације''.[3] Ђукановић се није задовољио само вербалним нападима на коалиционог партнера. СДП већ дуже време има озбиљне проблем унутар партије, јер део руководства је вернији (финансијски) Ђукановићу него Кривокапићу.

Такође, Ђукановић је претио јавно и локалним партијама у Улцињу која су одбиле коалицију у том граду са његовим ДПС-ом. Јавно им је поручио (попут некаквог средњовековног насилника) да ће осетити ''моћ и снагу'' ДПС. Међутим, после пораза у Беранама у марту 2014. Ђукановић је разумео да од претњи и испољавања нервозе нема велике користи. Схватио је да мора да направи промене у својој партији и политици према Србима и мањинама.

Васељ Сиништај

У том контексту, после серије јавних скандала, попут мобинга над хендикепираним градским чиновницима и физичких обрачуна са новинарима (заједно са сином Мугоша физички је на улици напао уредника Вијести 2009. године коме је од удараца пукла бубна опна), као и надмено/примитивних увреда упућених Лекићу за време председничких избора, Ђукановић је схватио да његов пулен ''несташни'' Мугоша у градском језгру Подгорице има мање гласова од опозиције. Зато се окренуо албанским бирачима у градској општини Тузи.

У фебруару 2014. године окончани су преговори после којих је омогућио албанским властима да добију веће надлежности, сопствене таксе и сопствени буџет. Васељ Сиништај, један од вођа албанских партија, тај уступак Мугоше назвао је ''истинском децентрализацијом''.[4] Међутим, и албански гласови (Тузи су градска општина од око 5.000 становника) не гарантују победу над Лекићем и опозицијом на изборима.

Затим је Ђукановић покушавао да се представи и као пријатељ Срба (око 30 % у Подгорици према последњем попису). Тачније, његово јавно подржавање отварања Храма Христовог васкрсења у Подорици у октобру 2013. године требало је да потисне из сећања серију његових антисрспких испада, почевши од срамног проглашавања за почасног грађанина Подгорице Стјепана Месића 2007. године до давања без накнаде грађевинског земљишта у мају 2013. године (око 13.000 квадратних метара) непризнатој секти или такозваној Црногорској православној цркви, као и деценијског судског спора са СПЦ у Подгорици. Ипак, ни то му није помогло, што су показали избори у просрпски настројеним Беранама почетком марта 2014.

Коначно, у другој половини марта Ђукановић је схватио да без СДП нећи моћи да победи Лекића у Подгорици. Зато је за новог кандидата ДПС за градоначелника Подгорице уместо конфликтног и компромитованог Мугоше поставио министра просвете Славољуба Стијеповића. Међутим, то ново решење Мила Ђукановића може бити ''мач са две оштрице''.

Стијеповић је евентуално прихватљивији СДП-у (питање да ли и Позитивној, која је у коалицији са СДП) од Мугоше за постизборну коалицију. Ипак, Стијеповић нема рејтинг у гласачком телу Подгорице као бивши градоначелник и велико је питање да ли уопште може да достигне Мугошине претходне изборне резултате.

У сваком случају, ако Ђукановић изгуби Подгорицу, тешко да ће моћи да задржи власт у Црној Гори. Тачније, ако опозиција заједно са СДП победи у Подгорици, вероватно ће доћи до пада и републичке владе. Тачније, Лекић ће са формалног места градоначелника Подгорице (или фактичког вође тог града) управљати ресурсима које црногорска опозиција никада није имала.

Зато ће резултати избора у Подгорици определити не само ко ће владати у трећини Црне Горе, већ и датум нових парламентарних избора у тој држави. У другој варијанти, ако победи Ђукановић и његов пулен, он ће без већих проблема дочекати редовне парламентарне изборе (а СДП, који је тренутно располућен између Лекића и Ђукановића,биће под потпуном контролом Ђукановића).

У сваком случају, за Србе у Црној Гори би евентуални одлазак Ђукановића значио више права, посебно у сфери запошљавања и културе (у којима је најприсутнија дискриминација)

За грађане ове државе у целини то би значило престанак даљег пада животног стандарда и скандалозног богаћења на њихов рачун мафијашко-породично кумовских кругова око Ђукановића.

У ширем смислу, убрзано приступање НАТО по цену санкција Русији – које скоро панично форсира у последњем периоду Ђукановић (иначе Лекић иронично износи да Ђукановић ''у контексту кризе у Украјини жели да се некако смање критеријуми за улазак у НАТО '' уз истовремено ''заборављање'' његовог криминала и корупције) морало би да буде проверено на референдуму.

У том случају, присталице НАТО би биле у мањини, што признаје и Ђукановић.[5] Наравно, евентуални пад Ђукановића не би био добро примљен у Београду, у којем су на власти његови највернији савезници у региону.