Glupo i štetno, ali "EU standard"

I tako je još jednom, briselska birokratija pobedila zdrav razum. Kako i ne bi, kad lebom rani tolike hiljade službenika koji moraju nekako da opravdaju postojanje svojih radnih mesta. Sve je odlično zamišljeno , ali se eto, dešava i poneka “greška u kompjuteru”, pa šta. Važno je da je po “evropskim” standardima, bez obzira što nije i u “evropskim” uslovima, gde velika budžetska davanja mogu da kompenzuju nepraktičnost i nebuloznost briselskih direktiva, na primer većim brojem osoblja. Po običaju, koplje se slama na onima koji nemaju mogućnosti ni da pokušaju da takve propise sprovode do kraja, ali ih, eto, uvode po sistemu videla žaba… Pitanje je samo, s obzirom na ogromne budžetske rezove koji očekuju zemlje poput Francuiske i Britanije, koliko će i kod njih ti “evropski” uslovi još moći da potraju.

Ipak, ne treba se previše sekirati za probleme članica EU. Uvek postoji mogućnost da se sopstveni problemi prebace nekom drugom a da savest pri tome ostane čista. Tako je Evropska agencija za prirodnu sredinu prošle nedelje ponosno objavila kako su emisije ugljen dioksida 27 članica EU opale za 17% u odnosu na 1990. godinu, što znači da je EU na dobrom putu da izvrši obaveze iz Kjoto protokola i stigne do čarobnih 20% umanjenja do 2020. godine. Međutim, kako pokazuju istraživanja nezavisnih instituta, emisije koje su rezultat trošenja roba i usluga od strane ovih zemalja zapravo su porasle su preko 40%, što znači da Evropljani zagađuju više nego ikada, samo to rade diskretnije, u tuđem dvorištu. Tačnije u Kini, koja trećinu onog što proizvede šalje u izvoz – onima kojima su ruke vezane raznim “standardima” Dakle, Evropa troši, a Kina proizvodi i zagađuje, Evropa dobija petice iz ekologije a Kina ređa sve same kečeve i ukore.

Na kraju, još jednom o prebacivanju problema drugome. U štampi se prošle nedelje lamentiralo nad očajnim navikama u ishrani kod školaraca, čija omiljena hrana su hamburgeri, slatkiši, gazirana pića i peciva iz pekara. Mnoge škole nemaju kuhinje, pa deca kupuju šta stignu. Roditelji, šta bi drugo, – traže da se zabrani prodaja brze hrane deci. Tako bi elegantno izbegli da sami moraju da rešavaju svoje probleme sa decom. Drugi neka budu babaroge, samo nek roditelji ostanu kul i najbolji ortaci. Još kada bi država zabranila i cigarete, žurke, video igrice, reklame, kladionice i skupe patike koje im deca stalno traže, roditelji zaista više ne bi imali nijedne brige, a bogami ni troška. Samo, zaboravlja se jedna vrlo važna sitnica.

Jednom kada se vlast posveti rešavanju nekog “problema”, bilo da su u pitanju rešetke na prozorima, kiosci brze hrane ili zakrivljenost krastavaca i banana, onda ona za to delegira neko telo, komisiju, odbor ili nešto slično. A kada to telo završi sa problemom za koji je postavljeno, ono u cilju svog opstanka počne da traži druge probleme za rešavanje, a kad ako ih ne nađe, onda ih i izmišlja.

Tako i onaj roditelj koji je samo želeo da ne mora da se konfrontira sa detetom oko hamburgera i slatkiša, jednog dana shvati da saa postoji i propis o tome koliko dugo komšinica sme da mu pričuva dete, ili koliko kvadrata prostora mora da obezbedi svakom članu porodice. Kao i onaj propis o rešetkama na prozorima koji deluje blagotvorno na sve one štićenike koji prežive, tako i ovakvi propisi odrastanje čine bezbednijim onom sve manjem broju dece koja uopšte uspeju da se rode u društvima opterećenim “evropskim” standardima.