Evropski marš ruskim korakom

Praznik 9. maja je svake godine najpouzdaniji pokazatelj zbunjenosti i dezorijentisanosti srpskog društva i države. Nije jasno kakav je praznik u pitanju, da li je uopšte praznik, pa čak ni kako se zove. Ko se protivi dvoličnoj i licemernoj politici maglovito određenog entiteta koji sistematski radi na podrivanju pravnog i državnog poretka Srbije, taj negoduje protiv euforičnog naziva „Dan Evrope“; ko, naprotiv, smatra da Srbi nikada, ni u čemu, nikoga nisu pobedili, a da je sama ideja „pobede“, stavljena u kontekst srpskog naroda, nešto zlokobno, mračno i opasno, taj se mršti na naziv „Dan pobede“. Ni preimenovanje u „Dan pobede nad fašizmom“ ne pomaže, pošto za domaće ideološke ortopede, Srbija spada u neslavni klub zemalja koje se sa fašizmom nisu ni suočile, a kamoli ga pobedile. Ostaje, dakle, da je sa Kalemegdana ispaljena počasna kanonada, da je Ministar vojni položio venac na grob Neznanog junaka na Avali, a Knez Mihailova ulica (za sada samo privremeno) preimenovana u „Ulicu evropsku“, zato što je danas – subota.

Nije 9. maj mučan datum samo za Srbe. Odluka da se na Starom kontinentu on nazove „Danom Evrope“ može se pokazati zaista genijalnom, budući da ništa bolje ne ističe unutrašnja ideološka trvenja koja kontinent čine onim što jeste, kao potreba da se različita iskustva, sećanja i ratne rane pojedinih naroda objedine u jednom jedinom prazničnom spominjanju. Na stranu paradoks što pola kontinenta na „Dan pobede“ slavi svoj vlastiti poraz. Čak i ako jeste u pitanju poraz jedne pogubne ideologije, od koje su se narodi zemalja Osovine, barem na rečima, ogradili – jednostavno nije umesno, niti zdravo po jednu naciju da se svečano obeležava situacija koja bi za svakoga, bez obzira na ideologiju, morala biti gorkom, neprijatnom i ponižavajućom. (Uostalom, prilikom „oslobođenja“ Berlina, Beča, Zagreba ili Talina, izostalo je oduševljenje građana koje je pratilo ulazak saveznika u, recimo, Pariz, Beograd, Prag, pa čak i Rim.) Istovremeno, sećanje na pobedu bitno se razlikuje za Britance, za koje se rat vodio oko kolonija i očuvanja imperije, za Francuze, koji su se borili za vlastitu nezavisnost i opstanak na svetskoj političkoj sceni, ili za Ruse, Beloruse i Srbe, koji su vodili borbu za goli život.

Upravo zato nije slučajno što Dan pobede u Rusiji predstavlja najomiljeniji, i upravo najradosniji praznik posle Nove godine i Božića. Kako i ne bi bio radostan, kada je u pitanju praznik života, opstanka, preživljavanja, dokaz svima onima koji se sećaju da „Sile mraka“ nisu uspele u svojoj nameri, i da ono što su pokušale da zatru iz korena i dalje rađa, cveta i daje plodove. Duboko je tragično što se ovaj osećaj izgubio u srpskom narodu. Istina je da sveži porazi zatamnjuju stare pobede, a da društvu koje je globalno prokazano kao „genocidno i fašističko“, koje se nalazi pod neposrednom duhovnom i delimičnom fizičkom okupacijom, a na čiju se vojsku gleda podozrivo sve dok joj se oružje krvlju ne osveti na nekom od ratišta Kavkaza, Centralne Afrike ili Bliskog istoka, nikako ne može biti do slavlja. Ali ako nešto treba da se slavi, onda su to svakako naši dedovi koji su bežali u šume samo da mi ne bismo mogli reći da su saučestvovali sa najokrutnijim i najkrvavijim režimom u istoriji čovečanstva, koji su po podrumima, tavanima i pojatama sakrivali Jevreje, komuniste i ranjenike, ili koji su prosto sedeli u komšijinom suterenu i krišom slušali Moskvu i London, moleći se da dožive bolje sutra. Oni više zaslužuju naše poštovanje i našu pažnju od evropskih činovničića i turističkih brošurica koji ovi dele na ulici koja ne nosi više ime jednog srpskog kneza, da bi ponela ime kontinenta koji će ostati večiti simbol podele na „bolje“ i „gore“, na Evropljane prvog i drugog reda, bili oni viša ili niža rasa, plavi ili crveni, ili prosto bogati i siromašni.

Neko u Javnom medijskom servisu evropske Srbije očigledno je bio svestan ovoga, pa je evropskoj Srbiji za Dan Evrope ponudio direktan prenos devetomartovske parade sa Crvenog trga – što nije samo bila najvelelepnija i najdostojanstvenija manifestacija dana (4 miliona učesnika širom Rusije, staro i mlado koje se sabralo da oda poštu svojim herojima), nego istovremeno i podsećanje srpskom narodu na sudbinu koju je u najmračnije doba svetske istorije delio sa narodima SSSR-a, i na pobedu koju je, daleko više od većine drugih naroda Evrope, izborio vlastitim žrtvama. Nizaće se još devetih majeva u našoj istoriji, i nadajmo se da ćemo uskoro jedan dočekati kako dolikuje. A do tada – uvek imamo Crveni trg.