Erdoganizacija Srbije

Jedna od najizrazitijih odlika koje obeležavaju demagogiju u političkom životu sadržana je u otvorenom i bezobzirnom vređanju i potcenjivanju elementarne ljudske pameti i zdravog razuma. Ona se ogleda i u stvaranju  lažne slike o stanju u društvu koja se nameće uporno kao jedina i neupitna istina. Radi se o kontinuiranom  nastojanju  da se obznani posedovanje  spasonosne formule za  pokretanje i ostvarivanje nikad do sada dosegnutih epohalnih istorijskih događaja i rezultata u preoblikovanju  srpskog  društva i svesti našeg naroda.

 Sve  ovo smo mogli da  pratimo kao neku  vrstu pokazne vežbe prilikom kandidovanja Aleksandra Vučića na predstojećim  predsedničkim izborima. Ako je i bilo neke dileme kakva je priroda naprednjačkog režima sada je,  nakon ovog aklamatorskog igrokaza,  sasvim jasno da se radi o ogoljenom populizmu  i uspostavljanju  sistema apsolutne i autoritarne vladavine jednog čoveka koji  unosi razdor i ozbiljne  podele u naše društvo. O tome najbolje svedoči  njegov preteći govor održan na Glavnom odboru vladajuće stranke na kome se mogla veoma jasno videti manifestacija stvaranja  kulta vođe i neprikosnovenog arbitra u političkom životu Srbije. To je poznata formula - apsolutna partijska  podrške za  apsolutizaciju vlasti i političke moći naprednjačkog vođe. Pri tome je insistiranje na jedinstvu i jednoglasnosti u podršci  Aleksandru Vučiću na ovom  skupu predstavljeno kao jedini garant stabilnosti i opstanka Srbije.

Sledeći mesijanski žar svoga vođe vladajuća stranka je sebe poistovetila sa Srbijom i  njenom  sudbinom, što je već toliko puta viđano u našoj političkoj istoriji. Nijedna stranka ne može imati monopol  na Srbiju, niti predstavljati jedini garant  njenog opstanka, a to svakako važi i za Srpsku naprednu stranku,  bez obzira što  ona sada ima najveću podršku u biračkom telu. Ali to ne znači da predsednik SNS-a može da u svom govoru  izriče najteže  optužbe i  diskvalifikacije pripadnicima opozicionih stranaka i ljudima koji ne dele njegov mesijanski zanos. Za njega su to „mrzitelji svega“, „dosovski kandidati“, „ljubitelji slatkog života“, „lenštine, kritizeri i pljačkaši“, oni koji hoće da „deru kožu sa leđa naroda“, žele da „pobede Srbiju“ itd. Zato je nužno da da SNS i njen kandidat pobede već u prvom krugu izbora, jer se jedino tako otklanja  moguća neizvesnost, ali, što je još važnije, održava se pobednički izborni niz  koji je u osnovi stvaranja  utiska o neograničenom moći naprednjačkog režima i njenog vođe. Zato se mora preuzeti vlast i u najzabačenijoj mesnoj zajednici jer  apsolutizacija vlasti ne trpi izuzetke, u njenom središtu je stalno insistiranje na monolitnosti i izuzetnoj istorijskoj ulozi naprednjačkog režima. Zato se Aleksandara Vučić i javlja kao jedinstveni i jednoglasno podržani zaštitnik  i  čuvar Srbije, spreman da sebe neprilično i megalomanski poredi sa Milošem Obrenovićem koji mu  je otkrio tajnu, zašto ga Srbi ne vole. On je obezbedio napredak u svim oblastima što je dovelo do toga da smo „počeli da pobeđujemo“. A „uspeh se u Srbiji ne prašta“ – to je jedna od omiljenih floskula Aleksandra Vučića i jedna od mnogo puta ponovljenih rečenica, u kojima se ogleda neprikriven prezir prema sopstvenom narodu koji ipak nije spreman da bez rezerve prihvati ovaj otvoreni pokušaj erdoganizacije  Srbije.

U svom govoru na glavnom odboru SNS-a smo mogli da čujemo i pozivanje na Platona jer postoji mogućnost da će nas i ovu zemlju stići ona najteža kazna. Na vlast će doći gori, upozorava nas Aleksandar Vučić, i „vratiće Srbiju u prošlost“. Korišćenje ove dobro poznate političke metafore sasvim je neprilično jer je dobro poznato da je Platon govorio  da se demokratija neminovno izrođava u vladavinu ohlokratije (ološa), a u načinu političkog delovanja i upravljanja državnim poslovima u mnogim elementima može se jasno prepoznavati upravo  ovakav način  naprednjačke ohlokratske vladavine.

 Potreba i neophodnost neprestanog iskazivanja jedinstva i jednoglasnosti samo je još jedan dokaz da se vraćamo u neku vrstu političkog kamenog doba  (drastičnog oživljavanja kulta ličnosti i autoritarnosti)

 Potreba i neophodnost neprestanog iskazivanja jedinstva i jednoglasnosti samo je još jedan dokaz da se vraćamo u neku vrstu političkog kamenog doba  (drastičnog oživljavanja kulta ličnosti i autoritarnosti) u kome su aklamacije, iluminacije, izrazi obožavanja  vođe i bezrezervne podrške bili nezaobilazni. Posebno je bilo zanimljivo  (ali i zastrašujuće)  gledati ogoljeno podaništvo vođinih najbližih saradnika, trbuhozboraca  i glasogovornika, njegovo tvrdo oligarhijsko jezgro, koji su  prednjačili u izrazima aklamacijske podrške i izlivima odanosti.

Već sada je jasno da Aleksandar Vučić neće napustiti položaj predsednika vladajuće  stranke iako je to najavljivao u nekoliko navrata (znamo kako se ispunjavanju njegova mnogobrojna  obećanja), jer je to osnovno izvorište vlasti i političke moći, a njih se on neće tako lako odreći. Partijska klijentela  naprednjaka zna dobro ko je stvarni garant njihovog političkog opstanka i učešća u vlasti i zato je bilo potpuno besmisleno očekivati bilo kakav rascep i podele u ovoj stranci. Ona disciplinovano održava svoje jedinstvo i monolitnost  što je i osnovni uslov za  učvršćivanje apsolutističkog oblika vladavine, u čijoj je osnovi njihov partijski vođa. Bez njega oni bi se brzo vratili u anonimnost jer su iz nje izmileli upravo zahvaljujući svom podaništvu, rajetinstvu, udvorištu i spremnošću da  izgube svoje lično dostojanstvo. Oni se čvrsto drže  političke poruke  Vinstona Čerčila. „Političke partije su kao konji, biraš ono sedlo koje će te odvesti najdalje i najbrže“.

Licemerstvo i hipokrizija  spadaju u  glavno obeležje  naprednjačkog oblika  autoritarne vladavine. Njih ne propušta da da  osino i bezobzirno demonstrira Aleksandar Vučić,  a to se posebno može videti  na njegovim tzv.konferencijama za štampu

Licemerstvo i hipokrizija  spadaju u  glavno obeležje  naprednjačkog oblika  autoritarne vladavine. Njih ne propušta da da  osino i bezobzirno demonstrira Aleksandar Vučić,  a to se posebno može videti  na njegovim tzv.konferencijama za štampu( svakodnevnim i li vanrednim) a moglo se čuti i u njegovom nastupu na glavnom Odboru SNS-a.  Junačeći se u svom  poznatom  bahatom načinu obraćanja   on je govorio da se ne boji medijskih  napada a sva istraživanja  pokazuju da je uspostavljena gotovo apsolutna medijska kontrola( gora i perfidnija nego u vreme S. Miloševića, da će izbornoj kampanji posvetiti tek nekoliko dana (koristeći godišnji odmor od pet dana), a neprestano je otvorenoj izbornoj kampanji koristeći sve raspoložive državne resurse, sebe predstavlja kao  nezaobilazni faktor stabilnosti srpske države a svojim autoritarnim političkim delovanjem stvara  sve otvoreniji razdor i podele u našem političkom životu i društvu.

Zato se ulog u ovim predsedničkim izborima svakim danom  dramatično uvećava, jer smo dovedeni u situaciju da u plebiscitarnoj atmosferi (omiljenom političkom sredstvu svih autoritarnih vođa), uz izuzetno nepovoljne i ograničavajuće uslove za vođenje ravnopravne izborne trke odgovorimo na pitanje? Da li smo spremni da dozvolimo uspostavljanje otvorenog autoritarnog sistema vladavine koji veoma lako može da ispolji i svoju totalitarnu prirodu. Od odgovora na ovo pitanje zavisiće i sudbina demokratije i odbrana našeg  ljudskog dostojanstva, moralnog integriteta i nacionalnih interesa srpske države.