Коментар дана | |||
Ердоганизација Србије |
четвртак, 23. фебруар 2017. | |
Једна од најизразитијих одлика које обележавају демагогију у политичком животу садржана је у отвореном и безобзирном вређању и потцењивању елементарне људске памети и здравог разума. Она се огледа и у стварању лажне слике о стању у друштву која се намеће упорно као једина и неупитна истина. Ради се о континуираном настојању да се обзнани поседовање спасоносне формуле за покретање и остваривање никад до сада досегнутих епохалних историјских догађаја и резултата у преобликовању српског друштва и свести нашег народа. Намеће се истрајно слика о обзнањивању саме суштине стварања историје - јединствене и никада виђене. То је дубоко посуновраћено политичко и идеолошко деловање, а све у циљу да се лаж претвара у истину, вербално насиље у прихватљив и једино могући начин комуникације, а бахатост и осионост се приказују као сасвим легитиман и прихваћен начин понашања у односу на поданике и оне који се усуђују да доведу у питање овакав начин конструисања слике о нашем друштву. Месијанство је посебно опасно у политици јер оно једино признаје постојање тог погубног месијанског заноса који се веома лако претвара у политичко опсенарство, а често се у историји сурвавало у отворени терор.
Све ово смо могли да пратимо као неку врсту показне вежбе приликом кандидовања Александра Вучића на предстојећим председничким изборима. Ако је и било неке дилеме каква је природа напредњачког режима сада је, након овог акламаторског игроказа, сасвим јасно да се ради о огољеном популизму и успостављању система апсолутне и ауторитарне владавине једног човека који уноси раздор и озбиљне поделе у наше друштво. О томе најбоље сведочи његов претећи говор одржан на Главном одбору владајуће странке на коме се могла веома јасно видети манифестација стварања култа вође и неприкосновеног арбитра у политичком животу Србије. То је позната формула - апсолутна партијска подршке за апсолутизацију власти и политичке моћи напредњачког вође. При томе је инсистирање на јединству и једногласности у подршци Александру Вучићу на овом скупу представљено као једини гарант стабилности и опстанка Србије. Следећи месијански жар свога вође владајућа странка је себе поистоветила са Србијом и њеном судбином, што је већ толико пута виђано у нашој политичкој историји. Ниједна странка не може имати монопол на Србију, нити представљати једини гарант њеног опстанка, а то свакако важи и за Српску напредну странку, без обзира што она сада има највећу подршку у бирачком телу. Али то не значи да председник СНС-а може да у свом говору изриче најтеже оптужбе и дисквалификације припадницима опозиционих странака и људима који не деле његов месијански занос. За њега су то „мрзитељи свега“, „досовски кандидати“, „љубитељи слатког живота“, „ленштине, критизери и пљачкаши“, они који хоће да „деру кожу са леђа народа“, желе да „победе Србију“ итд. Зато је нужно да да СНС и њен кандидат победе већ у првом кругу избора, јер се једино тако отклања могућа неизвесност, али, што је још важније, одржава се победнички изборни низ који је у основи стварања утиска о неограниченом моћи напредњачког режима и њеног вође. Зато се мора преузети власт и у најзабаченијој месној заједници јер апсолутизација власти не трпи изузетке, у њеном средишту је стално инсистирање на монолитности и изузетној историјској улози напредњачког режима. Зато се Александара Вучић и јавља као јединствени и једногласно подржани заштитник и чувар Србије, спреман да себе неприлично и мегаломански пореди са Милошем Обреновићем који му је открио тајну, зашто га Срби не воле. Он је обезбедио напредак у свим областима што је довело до тога да смо „почели да побеђујемо“. А „успех се у Србији не прашта“ – то је једна од омиљених флоскула Александра Вучића и једна од много пута поновљених реченица, у којима се огледа неприкривен презир према сопственом народу који ипак није спреман да без резерве прихвати овај отворени покушај ердоганизације Србије. У свом говору на главном одбору СНС-а смо могли да чујемо и позивање на Платона јер постоји могућност да ће нас и ову земљу стићи она најтежа казна. На власт ће доћи гори, упозорава нас Александар Вучић, и „вратиће Србију у прошлост“. Коришћење ове добро познате политичке метафоре сасвим је неприлично јер је добро познато да је Платон говорио да се демократија неминовно изрођава у владавину охлократије (олоша), а у начину политичког деловања и управљања државним пословима у многим елементима може се јасно препознавати управо овакав начин напредњачке охлократске владавине.
Потреба и неопходност непрестаног исказивања јединства и једногласности само је још један доказ да се враћамо у неку врсту политичког каменог доба (драстичног оживљавања култа личности и ауторитарности) у коме су акламације, илуминације, изрази обожавања вође и безрезервне подршке били незаобилазни. Посебно је било занимљиво (али и застрашујуће) гледати огољено подаништво вођиних најближих сарадника, трбухозбораца и гласоговорника, његово тврдо олигархијско језгро, који су предњачили у изразима акламацијске подршке и изливима оданости. Већ сада је јасно да Александар Вучић неће напустити положај председника владајуће странке иако је то најављивао у неколико наврата (знамо како се испуњавању његова многобројна обећања), јер је то основно извориште власти и политичке моћи, а њих се он неће тако лако одрећи. Партијска клијентела напредњака зна добро ко је стварни гарант њиховог политичког опстанка и учешћа у власти и зато је било потпуно бесмислено очекивати било какав расцеп и поделе у овој странци. Она дисциплиновано одржава своје јединство и монолитност што је и основни услов за учвршћивање апсолутистичког облика владавине, у чијој је основи њихов партијски вођа. Без њега они би се брзо вратили у анонимност јер су из ње измилели управо захваљујући свом подаништву, рајетинству, удворишту и спремношћу да изгубе своје лично достојанство. Они се чврсто држе политичке поруке Винстона Черчила. „Политичке партије су као коњи, бираш оно седло које ће те одвести најдаље и најбрже“.
Лицемерство и хипокризија спадају у главно обележје напредњачког облика ауторитарне владавине. Њих не пропушта да да осино и безобзирно демонстрира Александар Вучић, а то се посебно може видети на његовим тзв.конференцијама за штампу( свакодневним и ли ванредним) а могло се чути и у његовом наступу на главном Одбору СНС-а. Јуначећи се у свом познатом бахатом начину обраћања он је говорио да се не боји медијских напада а сва истраживања показују да је успостављена готово апсолутна медијска контрола( гора и перфиднија него у време С. Милошевића, да ће изборној кампањи посветити тек неколико дана (користећи годишњи одмор од пет дана), а непрестано је отвореној изборној кампањи користећи све расположиве државне ресурсе, себе представља као незаобилазни фактор стабилности српске државе а својим ауторитарним политичким деловањем ствара све отворенији раздор и поделе у нашем политичком животу и друштву. Зато се улог у овим председничким изборима сваким даном драматично увећава, јер смо доведени у ситуацију да у плебисцитарној атмосфери (омиљеном политичком средству свих ауторитарних вођа), уз изузетно неповољне и ограничавајуће услове за вођење равноправне изборне трке одговоримо на питање? Да ли смо спремни да дозволимо успостављање отвореног ауторитарног система владавине који веома лако може да испољи и своју тоталитарну природу. Од одговора на ово питање зависиће и судбина демократије и одбрана нашег људског достојанства, моралног интегритета и националних интереса српске државе. |