Diskretni šarm ozdravljenja

Vekovima je srpski narod živeo u uverenju da su najveće opasnosti po zdravlje čoveka promaja, bose noge i gola leđa. Činio je sve što je bilo u njegovoj moći da se adekvatno zaštiti i nekako gurao kroz istoriju. A onda se u nedavnoj prošlosti najednom na nas sručila čitava armija neprijatelja o kojima, onako naivni, ništa nismo znali, niti smo slutili koliko nam prete. Vreme blaženog uživanja u sigurnosti vunenih čarapa i dugačkih gunjeva ostalo je iza nas, a budućnost se čini komplikovanijom i neizvesnijom nego ikada.

Donedavno, konkurencija za titulu najgoreg neprijatelja srpskog zdravlja u 21. veku bila je otprilike izjednačena. Tu su bili famozna ambrozija – biljka sejač smrti, zatim zlokobni UVA i UVB sunčevi zraci, zasićene masne kiseline, stres, zaraženi krpelji, sveprisutne grinje, genetski modifikovana hrana, kineske igračke i slično.

Međutim, poslednjih meseci, neprijatelj je postao samo jedan. Za tren oka, sve drugo palo je u zaborav, a četiri slovna i brojčana znaka jedne bezlične šifre postala su četiri jahača apokalipse, zbog kojih se jedna polovina stanovništva svakog jutra budi preplašena u znoju, a druga odlazi na spavanje drhteći. H 1 N 1.

Dok se po pitanju promaje i ostalih tradicionalnih pošasti danas ne može pouzdano znati zašto su vekovima sejali toliko straha u narodu, za novi grip i ostale moderne strahote to je dobro poznato. Treba se samo prisetiti panike koja je pre jedne decenije nastupila u narodu povodom (delimičnog) pomračenja sunca nad Balkanom. Dok su u drugim zemljama ljudi masovno uživali posmatrajući ovu izvanrednu pojavu, Srbija je taj dan provela spuštenih roletni i skrivena ispod kreveta. Naravno, pre svega zahvaljujući savetima „stručnjaka“ i medija koji su čitav događaj predstavili kao smak sveta u malom. To se otprilike dešava i danas.

Međutim, ovaj put spuštene roletne ne pomažu, jer glavni neprijatelj čovečanstva nije više sunce, već su to drugi ljudi. Zbog toga su pogledi koje ovih dana upućujemo jedni drugima na ulici, u autobusu, na poslu, u porodici – puni straha, podozrenja i neke pritajene mržnje. Kašalj, kijanje, pa i bezazleno brisanje nosa u društvu drugih ljudi opaža se kao „asocijalno ponašanje“, čak izazivanje javne opasnosti. Maske, maramice, šalovi i ostala protivvirusna oprema koju sve više nas navlači, nisu tu toliko zbog zaštite od virusa (koju baš i ne pružaju), već koliko da bi ostalima poručili: „U vašoj blizini sam samo zato što moram“.

Danima, nedeljama, mesecima, mediji su od meskičkog gripa marljivo i sistemataski pravili strah i trepet. I sama količina prostora koju je grip u medijima svakodnevno dobijao bila bi sasvim dovoljna da izazove paniku, i bez svih tih katastrofičnih proročanstava i sluđujućih saveta. Kontradiktorne izjave zvaničnika i stručnjaka, koje su od početka drilovale gledalište po sistemu vruće, hladno, vrelo, najvrelije, samo su doprinele da osećaj izgubljenosti kod prosečnog građanina dostigne kritičnu tačku. Ostavljen u nedoumici da li se radi o biblijskoj kugi ili malo težoj kijavici, čovek se po pravilu priklanja onoj strašnijoj verziji. Đavo ne spava...

Pitanja na koja, i pored hiljada i hiljada sati informacija, objašnjenja i saveta, većina gledalaca nema pouzdanog odgovora, ne mogu se izbrojati. Da li je virus u stvari fabrikovan u nekoj tajnoj laboratoriji iz kojih je greškom pobegao? Da li će odjednom mutirati i početi da ubija sve redom? Da li je cela priča naduvana kako bi zaradili proizvođači lekova i maski? Da li je vakcina opasnija od samog gripa? Da li će stići prekasno? Da li je proglašavanje epidemija i vanrednih mera izgovor za vlasti nekih zemalja da se izvuku iz krize autoriteta, a forsiranje priče o gripu način da se građanima skrene pažnja sa ozbiljnijih i opasnijih društvenih i političkih problema? A da u celoj stvari nema i pomalo želje raznih stručnjaka koji se danas nalaze u centru pažnje, kao svojevrsni moderni šamani sposobni da svojim mističnim medicinskim, epidemiološkim i ostalim znanjima protumače i možda čak zauzdaju nedokučivu zlu silu zvanu H1N1, da iskoriste ovu priliku i stalnim podgrevanjem panike što duže ostanu u žiži javnosti?

Naravno, sve to ne znači da se treba ponašati kao da virus ne postoji. Da svinjski tj. meksički, tj. H1N1 grip može biti opasan, niko ne poriče. Da će neki ljudi od njega umreti,  kao i da su neki već umrli, svima je jasno. Ali, da je verovatnoća da baš vi budete taj neko otprilike ista kao i kada je u pitanju zaraza običnim gripom, a mnogo manja nego kad su u pitanju razni drugi uzročnici smrti koji svakodnevno odnose hiljade stanovnika Srbije, veoma je teško zadržati u svesti dok su H1N1 i njegovi šamani jedine medijske zvezde.

Jedno je sigurno – možda ćemo, a možda i nećemo pasti kao žrtve ovog gripa, ali smo definitivno pali kao žrtve moderne zavisnosti od stalnog priliva dramatičnih događaja i medijskih spektakala, koje smo spremni da proizvodimo i tamo gde ih nema. Nažalost, vesti o brzom i uspešnom ozdravljenju ogromne većine obolelih od novog virusa definitivno nemaju taj šarm.