Komentar dana | |||
Debata o globalnom zagrevanju se polako hladi |
četvrtak, 02. decembar 2010. | |
Predstavnici gotovo 200 zemalja sastali su se ove nedelje u meksičkom letovalištu Kankun kako bi na novom kimatskom samitu pokušali da porade na sklapanju sveobuhvatnog globalnog klimatskog sporazuma. Ništa sprektakularno kao prošlogodišnji samit u Kopenhagenu, na kome su učetvovali i mnogi državni lideri, a koji je završio kao fijasko, budući da dogovor nije postignut, a da je uoči samita eksplodirala afera Klimagejt. Tada je, uz pomoć hakera u javnost procurela privatna prepiska grupe britanskih i američkih naučnika – klimatologa, od kojih su mnogi ugledni članovi Međuvladinog panela UN za klimatske promene. Pokazalo se da su ljudi koji su godinama bili najuticajniji glasovi i formirali svetsko javno mnjenje po ovom pitanju razrađivali taktike za "štimovanje" dobijenih podataka, skrivajući jedne a ističući druge, one koji se bolje uklapaju u teoriju po kojoj je globalno zagrevanje rezultat čovekovog delovanja.
Ono što su, u nastojanju da javnosti isporuče jednostavne i jasne poruke naučnici pokušali da učine manje očiglednim, jeste činjenica da je u klimatologiji malo toga izvesno, da se uvek pojavljuje još neuračunatih faktora, i da se zapravo i ne zna mnogo o tome šta nas čeka. I mejnstrim naučnici i tzv. skeptici načelno se slažu da se planeta zagreva, i da je ljudska aktivnost barem malo doprinela tome. Razilaženje nastupa kada treba presuditi koliko zapravo svi ti automobili, avioni, fabrike i farme doprinose rastu temperature, tj. koliko povišena koncentracija ugljen dioksida, koja je nastala kao rezultat čovekovog delovanja učestvuje u ukupnoj količini ugljen dioksida koji zagreva planetu. Samim tim, i koliko uopšte ima smisla preduzimati ikakve radikalne mere.
Da ne postoji preterana politička volja da se u vreme krize pred posustale ekonomije postave izazovi drastičnih energetskih rezova, naročito u zemljama u razvoju, postalo je očigledno još u Kopenhagenu. U međuvremenu, političari su još više izgubili interesovanje, naročito u SAD, gde su Republikanci su preuzeli većinu u Predstavničkom domu Kongresa, a zna se da među njima popriličan broj pripada klimatskim skepticima. Afere i dizanje panike raznim horor scenarijima i preterivanja od strane naučnika i raznih aktivista urušili su i poverenje javnosti i potrošili kapital za ozbiljno delovanje - ankete u mnogim zemljama pokazuju drastičan pad interesovanja za problem klimatskih promena. Čak i uz zastrašivanje, ljudi se nisu pokazali spremnim da drastično menjaju način života ili žrtvuju svoj životni standard. Štaviše, pod pritiskom da se prilagode manjoj potrošnji, postali su skloniji da poveruju da je sve to zavera zelenih. Problem nastaje i kada treba odrediti strategije. Da li je drastično smanjivanje emisija ugljen-dioksida uopšte izvodjivo, ili je preskupo i izaziva otpor ljudi, a samim tim i političari nisu spremni da rizikuju popularnost? Da li bi i uz svu dobru volju kako država, taklo i običnog sveta, smanjivanje emisije uopšte bio moguće i treba li opšte insistirati na iluzornim zahtevima ili se više posvetiti prilagođavanju životu na toplijem svetu? Mada neki naučnici i dalje insistiraju na neostvarivim scenarijima, pa se i u Kankunu mogu čuti predlozi da vlade uvedu racionalizaciju ishrane i energetske potrošnje stanovništva u stilu Drugog svetskog rata, prilagođavanje će se, kako se čini, ispostaviti kao jedini moguć, praktičan i isplativ način za suočavanje sa problemom.
U svakom slučaju, od Kopenhagena do danas stručnjaci su postali nešto oprezniji u davanju prognoza, i skloniji da priznaju ograničenja sopstevnih klimatskih modela. Samim tim, manje je i bombastičnih izjava koje bi punile naslovnice, pa samit u Kankunu protiče prilično diskretno ispraćen od strane medija željnih uzbudljivih priča o smaku sveta. Slabi izgledi da se postigne dogovor ni malo u tome ne pomažu. |