Алтернатива ипак постоји

Док Србија чека објаву планова СНС реформатора и страних експерата, односно директиве ММФ-а, судбина најмање 55.000 радника из 175 предузећа која су у реструктурирању и даље је неизвесна. Влада је, према најавама, одлучила да ликвидира и распрода имовину свих компанија које не успе да поново постави на ноге, али с обзиром да држава углавном нема јасан план, све су већа страховања да ће сви радници завршити на улици, на фирме бити стављен катанац, а имовина продата у бесцење.

Досадашња економска политика сводила се на привлачење страних инвеститора, којима су даване различите погодности. Страним компанијама је често давано бесплатно земљиште, опраштане су локалне комуналне таксе, а фирме су претходно чишћене од свих дугова. Такође, отпремнине радницима је плаћала држава, а оне су потом су чашћаване „подстицајима“ односно готовином, као што је случај са „Бенетоном“ или „Фијатом“. Странцима је поклањано и шаком и капом, а иако су подстицаји дељени и српским компанијама, домаћа привреда је систематски уништавана, најпре бесомучном приватизационом пљачком, небројеним наметима, као и Споразумом о стабилизацији и придруживању са ЕУ.

Резултат такозваних реформи, односно економског злочина спроведеног над економијом јесте да је страном и домаћем криминалном капиталу обезбеђена јефтина радна снага и тржиште, док је земља доведена на ивицу колонијалне зависности. Такође, политика привлачења страних инвестиција није довела до тога да велике светске компаније (осим Фијата, што је посебна прича) отворе у Србији фабрике које могу да буду носиоци развоја и укључе је у међународно глобално тржиште. Реч је углавном о текстилној и шрафцигер индустрији, чија се производња обавља у погонима-конзервама, који, кад се потроше подстицаји, зачас могу да буду расклопљени и састављени у некој другој земљи где се појаве јефтинији радници.

Сада је већ свима јасно докле су довели планови тзв. српских реформатора, попут Ђинђића, Влаховића и Ђелића, али док је привреда на издисају и даље се понављају старе формуле, а спас очекује из иностранства. У исто време, затварање прети већ поменутим компанијама у реструктуирању, које често чине предузећа која су враћена у државно власништво након поништене приватизације.

Држава сада не зна шта ће с њима, иако нада и могућност опоравка постоји. Решење се, међутим, не крије као до сада у неком непознатом купцу, већ међу онима који највише имају интерес да сачувају оно што је остало, односно самим запосленима. Већ се показало да су неке од тих фабрика из пепела подигли сами радници, попут на пример бившег прехрамбеног гиганта „Будимке“ из Ужица, коју су након поништења приватизације 2010. поново оживели сами запослени. Неколико њих је сакупило 100.000 динара за потребне делове на машинама да би се покренула производња, а затим је полако пуштана једна по једна линија за Будимкине производе. Недавно је и Влада је уложила новац у нова обртна средства, а резултат је да позната ужичка фабрика, иако у мањем обиму него раније, поново нормално и успшено ради.

Сличан пример постоји и у Алексинцу, а након поништене продаје, фабрика за производњу бетонских стубова и трафо станица "Бетоњерка" је сложним радом за само четири месеца успела да вишеструко смањи нагомилане дугове и уговори послове за за ЕПС за целу годину. Недавно је такође објављено да су 140 радника спасла стару халу Фабрике пумпи "Јастребац" из Ниша, који је некада била највећа фабрика тог типа у Европи. После тужби због 40 плата које нису примили, радници су постали власници вредне имовине свог предузећа, сачували "срце" фабрике, а план је да се у тој хали настави производња, каква је била пре пар деценија.

Примери Будимке, Бетоњерке и Јастрепца показују да у Србији није све безнадежно, да рад солидарност, и свест о заједничком интересу још увек постоји, и да се тим путем може поћи у опоравак, иако то помало наивно звучи. Највећи проблем за опоравак Србије представља заправо наша такозвана политичка и економска елита, која је толико срасла са бриселским и вашингтонским естаблишментом, да и не може и не жели да потражи алтернативу економском самоубиству земље.