Čija je srpska baština na Kosovu i Metohiji?

Potpisivanjem bilateralnog sporazuma između SAD i tzv. države Kosovo o zaštiti spomenika od istorijskog i kulturnog značaja učinjena je još jedna velika nepravda prema srpskom narodu. Američka državna sekretarka Hilari Klinton i “predsednica” Kosova Atifete Jahjaga potpisale su sporazum kojim se faktički srpska baština na Kosovu i Metohiji proglašava integralnim delom “kosovskog nasleđa”.

Hilari Klinton je istakla da je u pitanju važan sporazum i da Sjedinjene Države imaju poseban interes da pomognu u očuvanju kulturno-istorijskog nasleđa drugih zemalja jer su većina Amerikanaca emigranti ili potomci emigranata. Ona je ovim samo potvrdila dobro poznatu činjenicu o nedostatku istinskog američkog kulturnog i istorijskog nasleđa. Savremene SAD se mogu osloniti jedino na kulturu i zaostavštinu američkih Indijanaca, stanovništva koje su u procesu kolonizacije same američke trupe dobrim delom uništile.

“Dogovor koji potpisujem obavezuje vlade naše dve zemlje na zaštitu i očuvanje, bez diskriminacije, lokacija kulturnog nasleđa nacionalnih, verskih i etničkih grupa koje su bile žrtve genocida u drugom svetskom ratu. To je 24. takav sporazum o kulturnom očuvanju koje su SAD potpisale do sada”.[1] Naravno, istom prilikom Atifete Jahjaga istakla je kako je: “Kosovo mlada zemlja sa dugom istorijom, a njeno bogato kulturno nasleđe, izraženo u arhitekturi i verskim objektima različitih religija je svedočanstvo da se vekovima tu živelo zajedno. Sporazum sa SAD je još jedno svedočanstvo rešenosti Kosova da prigrli kulturnu toleranciju i multikulturalizam, bez obzira na etničku ili versku pripadnost”.

Ova besmislena izjava je apsolutno opasna i to iz dva veoma važna razloga. Kao prvo, u ovoj izjavi potrebno je prepoznati težnju tzv. kosovskih vlasti da prigrabe i prisvoje srpsku istoriju navodeći da se vekovima tu živelo zajedno, što je potpuna besmislica koju će svaki istoričar odmah pobiti. Iz ovoga se može naslutiti kako su, navodn,o Albanci vekovima i pre boja na Kosovu živeli na ovoj teritoriji zajedno sa Srbima i kako taj suživot sada pripada takozvanom kulturnom nasleđu Kosova. Kao drugo, 17. marta 2004. godine imali smo priliku da se uverimo u to kako je “Kosovo rešeno da prigrli kulturnu toleranciju i multikulturalizam”, na šta ćemo se još vratiti.

Ovaj nečuveni postupak pomenutih strana naišao je na oštru osudu Srbije i njenih zvaničnika koji su zaduženi za takva pitanja. Generalni sekretar Nacionalne komisije Srbije za saradnju sa UNESKO Jasna Zrnović istakla je da će se komisija boriti da se spreči bilo koji pokušaj da se kosovizuje srpska baština na Kosovu i Metohiji. “Totalno je neprihvatljivo da bilo ko pokuša da predstavi Gračanicu, Dečane ili Pećku patrijaršiju kao “kosovsko kulturno nasleđe”, izjavila je Jasna Zrnović povodom potpisivanja pomenutog bilateralnog sporazuma.[2] Iako su srpski zvaničnici istakli da treća strana nikako ne može da utiče na bilateralni sporazum, ministar Dačić se takođe oštro suprostavio potpisivanju takvog sporazuma rečima da su svi napori usmereni ka tome da se dokaže kako srpska istorija na Kosovu i Metohiji ne doseže do jedanaestog, dvanaestog i trinaestog veka, već da je to deo tzv. kosovskog kulturnog nasleđa - što predstavlja istorijski falsifikat na koji Srbija treba da reaguje.

Naravno da je reč o najgrubljem falsifikovanju istorijskih činjenica, jer se ovim sporazumom ugrožava i sam identitet srpskog naroda. Ovo je najgrublji primer nasilja nad srpskim kulturnim i istorijskim nasleđem i blagom, tako da je morao da reaguje i ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Konuzin rečima da nije video spomenike “države Kosovo” i da ne zna kakvo to nasleđe na Kosovu imaju kosovski Albanci. „Nisam video njihove spomenike. Tuđe ruše i onda žele da kažu da je to njihovo, pri čemu im neko pomaže da otimaju nasleđe od pravoslavaca. Mi pokušavamo da to nasleđe obnovimo”.[3] Naravno, gospodin Konuzin je podrazumevao da su “neko” upravo SAD i sekretarka Klinton, koja očigledno pomaže Kosovskim Albancima da prisvoje najveće srpske svetinje.

“Videla sam manastir Gračanicu, jedno od najčuvenijih kulturnih blaga, koji datira iz 14 veka, ali to je samo jedno od mnogih takvih mesta. Neophodno je da Kosovo stvori pluralističko društvo koje će garantovati građanska prava, jednaka prava za sve kao i da spomenici kulture budu sačuvani za narod na Kosovu i Balkanu, ali i za ljude u celom svetu”,[4] rekla je Klintonova, ne pomenuvši ni jednom rečju da je Gračanica srpsko kulturno duhovno i istorijsko blago. Samim tim ona je dala signal Prištini da počne da svojata i srpska kulturna blaga, kao i srpski identitet. Ovo dokazuje da američki cinizam i licemerje ne poznaju granice. Oni dobro znaju čiji su to kulturno-istorijski spomenici, ali namerno to prećutkuju kako bi se naglasilo da je tzv. država Kosovo država svih njenih građana i da ona predstavlja multietničko društvo. Kakvo svetogrđe! Sedamnaestog marta 2004. godine na meti besomučnih napada tih istih Albanaca našli su se osim pripadnika srpske nacionalnosti i naša najsvetlija i najuzvišenija blaga.

Do temelja je srušen manastir Sveti arhangeli, a manastirski konaci spaljeni. U Prizrenu su izgorele Bogorodica Ljeviška iz 13. veka i crkva svetog Đorđa (16. vek). Uništena je i prizrenska Bogoslovija, episkopsko sedište. Oskrnavljena su srpska groblja. Nije pošteđen ni manastir Devič kod Srbice, kao ni grobnica Svetog Joanikija Devičkog u ovom manastiru. U crkvama je prilikom ovog razbojništva nestalo ili oštećeno više od deset hiljada fresaka od neprocenjive vrednosti, kao i knjige krštenih venčanih ili umrlih koje svedoče o vekovnom trajanju Srba na Kosovu i Metohiji.[5] Čak ni ovaj spisak nije konačan, jer je divljanje kosovskih Albanaca nanelo neviđenu štetu najčuvenijim srpskim svetinjama. Nikada ne smemo da zaboravimo ko je rušio srpske svetinje, a ko hoće da ih danas pod patronatom SAD navodno zaštiti.