Blagoje Jovović, kultura sećanja i „multiperspektivnost“ naših Drugosrbijanaca

Ako smo imali neke nedoumice u određivanju pojma multiperspektivnosti u savremenim istorijskim istraživanjima za koji se uporno godinama zalaže Dubravka Stojanović, njena izjava o davanja jednoj ulici u Beogradu ime Blagoja Jovovića čoveka koji je izvršio atentat na Antu Pavlovića dala nam je pravi odgovor. Ovom izjavom smo dobili multiperspektivnost na delu.

A evo i tog neverovatnog citata:“ Poseban problem je davanje ulice Blagoju Jovoviću, čoveku koji je pokušao atentat na Antu Pavelića, nakon kojeg je ovaj i umro. Davanje ulice tom čoveku znači da Beograd podržava uzimanje pravde u svoje ruke, da slavi krvnu osvetu ubice i nasilnike. Ali slaviti njegovog ubicu i to na ulicama glavnog grada je poruka da u slučajevima kada pravda nije dostižna imamo pravo da je sami sprovedemo oružjem. To je necivilizacijski sunovrat, to je slavljenje osvete, principa „oko za oko“ i slanje poruke da je svako nasilje dozvoljeno“.

Vredi podsetiti da je ova izjava plasirana na sajtu nova.rs u Beogradu, a ne na nekom od bizarnih medija koji se bave proustaškom revizijom istorije u Hrvatskoj. Oni će sigurno ovu izjavu dočekati sa velikim oduševljenjem. Ovu vrstu neprimerene izjave dala je osoba koja je profesor istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu. Da li se može racionalno objasniti osuda davanja ulice Blagoju Jovoviću i to nazivati anticivilizacijskim činom, slavljenje ubice, nasilnika, krvne osvete i slanje poruke da je svako nasilje dozvoljeno?

Šta je uradio Blagoje Jovović?

On je u gotovo nemogućim uslovima u Argentini da izvrši atentat na Antu Pavelića najvećeg zlikovca koje pamti srpski narod. Organizatoru genocida nad srpskim narodom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj koji je pacovskim kanalima i uz pomoć katoličke crkve uspeo da se domogne Argentine u kojoj je nastavio da organizuje Ustaški pokret u emigraciji.

Ali za Dubravku Stojanović koja je oličenje anacionalnog i tzv. građanističkog pogleda na istoriju i sudbinu stradalnog srpskog naroda Blagoje Jovović je "ubica", "nasilnik" i čovek koje je mimo uzusa pravne države uzeo pravdu u svoje ruke i usudio se da osveti stotine hiljada žrtava srpskog naroda stradalih u Pavelićevoj monstruoznoj ustaškoj državi.

Verovatno bi Dubravka Stojanović u svom „pravedničkom“ gnevu mogla da zatraži da se osude i pripadnici Mosada koji su oteli Ajhmana, jednog od glavnih arhitekata tzv. Konačnog rešenja jevrejskog pitanja koji je doveo do likvidacije šest miliona Jevreja u holokaustu. Ni oni se nisu pridržavali međunarodnog prava i time su „svakako“ pokazali da država Izrael u to vreme nije bila civilizovana i pravna država. A kako bi tek prošli italijanski partizani koji su bez suda presudili fašističkom diktatoru Musoliniju.

Sama činjenica da je Blagoje Jovović bio gotova nepoznata ličnost u našoj široj javnosti dovoljno govori o našem odnosu prema kulturi sećanja i žrtvama srpskog naroda

Sama činjenica da je Blagoje Jovović bio gotova nepoznata ličnost u našoj široj javnosti dovoljno govori o našem odnosu prema kulturi sećanja i žrtvama srpskog naroda. Kako bi to rekla Dubravka Stojanović u jednom od svojih brojnih nastupa:“ Srbi ne prestaju da sebe samoviktimizuju i nisu spremni za dekontaminaciju i katarzu“.

Naša sramota je što mi do sada nismo više znali o pravedničkom gestu Blagoja Jovovića koji je izvršio atentat na zlikovca kakav je bio Ante Pavelić pri tome ne prezavši da žrtvuje i svoj život.

- Držao je jednu korpu sa napola otvorenim poklopcem. Mislio sam da vidim školjke i upitao sam ga da li su to dalmatinske ostrige. Pavelić je podigao poklopac, uzeo šaku ljigavih želatinastih ostriga i bacio mi jednu, uz blagi osmeh dodajući: „To je poklon mojih vernih ustaša. Dvadeset kilograma ljudskih očiju…“ - opisao je intervju sa Pavelićem italijanski novinar Kurcio Malaparte u svojoj knjizi “Koža“

Ovakva izjava Dubravke Stojanović samo je vrh ledenog brega u jednom nezanemarljivom delu naše istoriografije koja pripada političkoj i ideološkog grupaciji Druge Srbije, a čiji je osnovni moto da se ona ne miri sa zločinom. Da li se to odnosi i na zločine učinjene i nad Srpskim narodom? Ostaje večno pitanje bez odgovora.

Milo Krivokapić i Blagoje Jovović u Argentini 1955 god, Milo je bio takođe iz Crne Gore i bio je Blagojev saradnik u atentatu na Pavelića. Prema dogovru, on je bio na drugom položaju u slučaju da Blagoje ne uspije da pogodi Pavelića. Kad je Blagoje pucao,a Pavelić potom pao, on je pobjegao u jednom pravcu a Blagoje u drugom

Ona je ovim rečima osude herojskog dela Blagoja Jovovića samo pokazala da su njima važniji njihovi ideološki stavovi, nego sudbina čoveka koji je izvršio Atentat na Antu Pavelića i to ne radi krvne osvete već radi pravde za stotine hiljada Srba pobijenih u NDH, a koji tu pravdu nisu ni danas dočekali. Mi smo skloni da zaboravljamo ljude. Koji su bili spremni da polože svoje živote za uzvišene civilizacijske vrednosti, za slobodu i odbranu ljudskog dostojanstva. Zato dobro zapamtimo ime Blagoja Jovovića pravednika i čoveka koji se upisao u rodoslov naših mučenika.

Mali Požarevac 27. jul 2020. godine