Благоје Јововић, култура сећања и „мултиперспективност“ наших Другосрбијанаца

Ако смо имали неке недоумице у одређивању појма мултиперспективности у савременим историјским истраживањима за који се упорно годинама залаже Дубравка Стојановић, њена изјава о давања једној улици у Београду име Благоја Јововића човека који је извршио атентат на Анту Павловића дала нам је прави одговор. Овом изјавом смо добили мултиперспективност на делу.

А ево и тог невероватног цитата:“ Посебан проблем је давање улице Благоју Јововићу, човеку који је покушао атентат на Анту Павелића, након којег је овај и умро. Давање улице том човеку значи да Београд подржава узимање правде у своје руке, да слави крвну освету убице и насилнике. Али славити његовог убицу и то на улицама главног града је порука да у случајевима када правда није достижна имамо право да је сами спроведемо оружјем. То је нецивилизацијски суноврат, то је слављење освете, принципа „око за око“ и слање поруке да је свако насиље дозвољено“.

Вреди подсетити да је ова изјава пласирана на сајту нова.рс у Београду, а не на неком од бизарних медија који се баве проусташком ревизијом историје у Хрватској. Они ће сигурно ову изјаву дочекати са великим одушевљењем. Ову врсту непримерене изјаве дала је особа која је професор историје на београдском Филозофском факултету. Да ли се може рационално објаснити осуда давања улице Благоју Јововићу и то називати антицивилизацијским чином, слављење убице, насилника, крвне освете и слање поруке да је свако насиље дозвољено?

Шта је урадио Благоје Јововић?

Он је у готово немогућим условима у Аргентини да изврши атентат на Анту Павелића највећег зликовца које памти српски народ. Организатору геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској који је пацовским каналима и уз помоћ католичке цркве успео да се домогне Аргентине у којој је наставио да организује Усташки покрет у емиграцији.

Али за Дубравку Стојановић која је оличење анационалног и тзв. грађанистичког погледа на историју и судбину страдалног српског народа Благоје Јововић је "убица", "насилник" и човек које је мимо узуса правне државе узео правду у своје руке и усудио се да освети стотине хиљада жртава српског народа страдалих у Павелићевој монструозној усташкој држави.

Вероватно би Дубравка Стојановић у свом „праведничком“ гневу могла да затражи да се осуде и припадници Мосада који су отели Ајхмана, једног од главних архитеката тзв. Коначног решења јеврејског питања који је довео до ликвидације шест милиона Јевреја у холокаусту. Ни они се нису придржавали међународног права и тиме су „свакако“ показали да држава Израел у то време није била цивилизована и правна држава. А како би тек прошли италијански партизани који су без суда пресудили фашистичком диктатору Мусолинију.

Сама чињеница да је Благоје Јововић био готова непозната личност у нашој широј јавности довољно говори о нашем односу према култури сећања и жртвама српског народа

Сама чињеница да је Благоје Јововић био готова непозната личност у нашој широј јавности довољно говори о нашем односу према култури сећања и жртвама српског народа. Како би то рекла Дубравка Стојановић у једном од својих бројних наступа:“ Срби не престају да себе самовиктимизују и нису спремни за деконтаминацију и катарзу“.

Наша срамота је што ми до сада нисмо више знали о праведничком гесту Благоја Јововића који је извршио атентат на зликовца какав је био Анте Павелић при томе не презавши да жртвује и свој живот.

- Држао је једну корпу са напола отвореним поклопцем. Мислио сам да видим шкољке и упитао сам га да ли су то далматинске остриге. Павелић је подигао поклопац, узео шаку љигавих желатинастих острига и бацио ми једну, уз благи осмех додајући: „То је поклон мојих верних усташа. Двадесет килограма људских очију…“ - описао je интервју са Павелићем италијански новинар Курцио Малапарте у својој књизи “Кожа“

Оваква изјава Дубравке Стојановић само је врх леденог брега у једном незанемарљивом делу наше историографије која припада политичкој и идеолошког групацији Друге Србије, а чији је основни мото да се она не мири са злочином. Да ли се то односи и на злочине учињене и над Српским народом? Остаје вечно питање без одговора.

Мило Кривокапић и Благоје Јововић у Аргентини 1955 год, Мило је био такође из Црне Горе и био је Благојев сарадник у атентату на Павелића. Према договру, он је био на другом положају у случају да Благоје не успије да погоди Павелића. Кад је Благоје пуцао,а Павелић потом пао, он је побјегао у једном правцу а Благоје у другом

Она је овим речима осуде херојског дела Благоја Јововића само показала да су њима важнији њихови идеолошки ставови, него судбина човека који је извршио Атентат на Анту Павелића и то не ради крвне освете већ ради правде за стотине хиљада Срба побијених у НДХ, а који ту правду нису ни данас дочекали. Ми смо склони да заборављамо људе. Који су били спремни да положе своје животе за узвишене цивилизацијске вредности, за слободу и одбрану људског достојанства. Зато добро запамтимо име Благоја Јововића праведника и човека који се уписао у родослов наших мученика.

Мали Пожаревац 27. јул 2020. године