Batina iz Haškog suda umesto šargarepe iz EU

Gotovo nema dana da u Beograd ne doputuje neki  istaknuti strani političar, zvanični predstavnik stranih vlada ili organizacija, privrednik. Da posavetuje naše predstavnike vlasti, sklopi dogovore i ugovore važne za Srbiju ( i možda još važnije za njegovu zemlju) ili  samo da izrazi priznanje i pruži snažnu  podršku našoj Vladi za uspostavljanje i unapređivanje  odnosa sa susedima u regionu i drugim državama.

Po završetku razgovora – najčešće sa premijerom i njegovim bliskim saradnicima - gosti, primetno dobro raspoloženi zbog uspešnih pregovora i obostranog razumevanja, drže konferencije za medije, na kojima nikada ne propuste da naglase kako su veoma zadovoljni neutralnom politikom koju Beograd vodi (mada bi, što i ne kriju, bili još zadovoljniji kad bi  i naša zemlja, sledeći Evropsku uniju i Crnu Goru, uvela sankcije Rusiji), čestitaju na “normalizaciji odnosa” sa Prištinom, ili izraze uverenje da će Evropska unija i Srbija u najskorije vreme početi pregovore o pridruživanju, jer je to naša zemlja neosporno zaslužila svojom spremnošću na otvorenu i iskrenu saradnju sa Briselom.

Ove konferencije za štampu prate neposredno  televizijske stanice i štampani mediji, te su građani Srbije podrobno obavešteni o stavovima uglednih i ljubaznih, nesumnjivo i veoma prijateljski naklonjenih , visokih stranih zvaničnika. Na konferencijama se, razumljivo, pojavljuje  i naš premijer. On blista od sreće, slušajući goste koji izriču najviše ocene njemu i saradnicima, jer tako i Srbija stiče pozitivne poene i u svetu se sve više popravlja slika o njoj. Zadovoljan je premijer što ga tako hvale, počastvovani su i njegovi saradnici, a mnogo se raduju i oni obični građani koji veruju u njegove reči i uporno glasaju za Srpsku naprednu stranku.

Međutim, samo dan posle odlaska gospođe visoke predstavnice iz Beograda došlo je do neočekivanog razvoja situacije. Posle mnogo nacrtanih šargarepa, zbog kojih je mazga već počela da zaboravlja štap koji joj stoji iza leđa, on je stigao u Srbiju elektronskim putem. Bio je to zahtev Haškog suda da se njihov optuženik i pritvorenik Vojislav Šešelj, kome ni za 12 godina nisu uspeli da izreknu presudu, a koga su na sopstvenu inicijativu 6. novembra prošle godine pustili na privremenu slobodu - vrati u tamnicu.

Predsednik Vlade, koji je dosad bezbroj puta isticao da je Srbija danas (zahvaljujući - pre svega  - njegovom delovanju, razume se) zemlja koju ceo svet ceni  i uvažava, bio je, kao što se i moglo očekivati, ogorčen ovim zahtevom, ali nije izgubio prisustvo duha, već je našoj javnosti objasnio kako to neprijateljske sile koriste Šešelja da bi nas kaznili, “Nema tu ni prava ni pravde...Ima samo pogrešnih pokušaja da se kazne Vlada Srbije i njena politika”.

Srpska javnost razumela je ovaj zahtev Haškog suda ne kao pravno, već kao političko pitanje, a komentatori bliski naprednjacima bili su složni u oceni da je to smišljeni pokušaj destabilizacije Srbije, rušenja Vlade, a pre svega, premijera. Opširnije objašnjenje zasad nije stiglo ni od premijera ni od analitičara, te se začuđena srpska javnost nesumnjivo pita koje to neprijateljske sile žele da destabilizuju zemlju i Vladu kad se zna da su Evropska unija i SAD (koje neposredno upravljaju radom Haškog tribunala) izuzetno zadovoljne aktivnostima i dostignućima srpske Vlade i neprestano je obasipaju pohvalama.

Izgleda, ipak, da  je najveće neposredne koristi od najnovije odluke Haškog suda imao ministar Aleksandar Vulin, i to zahvaljujući svojoj izuzetnoj pronicljivosti, a koju je premijer smesta zapazio i pohvalio: ”Samo je Vulin shvatio da je puštanje Šešelja na slobodu imalo za cilj rušenje Vlade i SNS-a i ništa više. Ne znam kako je to pogodio, ali se pokazalo da je ili znao više od mene ili je pametniji”. Visprenost ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna   pitanja veoma je brzo provalila šemu neprijatelja Srbije.

Plan A: Šešelja najpre puštaju na privremenu slobodu kako bi pomoću njega destabilizovali Srbiju i Vladu, a posebno premijera. Ako plan A ne uspe (“Što je više kleveta i laži, Vučić nam je miliji i draži”) prelazi se na Plan B: vođa radikala vraća se u ćeliju, te ta tako ponovo dolazi do pokušaja destabilizacije Srbije, Vlade i premijera.

Zanimljivo bi bilo znati šta o ovim planovima misli  gđa Mogerini, a našoj zbunjenoj i sluđenoj javnosti (ako nema druga posla) ostaje da se muči traženjem odgovora na pitanje je li moguće da levica ne zna šta radi desnica, odnosno koje je pravo lice takozvane međunarodne zajednice.