Коментар дана | |||
Батина из Хашког суда уместо шаргарепе из ЕУ |
субота, 04. април 2015. | |
Готово нема дана да у Београд не допутује неки истакнути страни политичар, званични представник страних влада или организација, привредник. Да посаветује наше представнике власти, склопи договоре и уговоре важне за Србију ( и можда још важније за његову земљу) или само да изрази признање и пружи снажну подршку нашој Влади за успостављање и унапређивање односа са суседима у региону и другим државама. По завршетку разговора – најчешће са премијером и његовим блиским сарадницима - гости, приметно добро расположени због успешних преговора и обостраног разумевања, држе конференције за медије, на којима никада не пропусте да нагласе како су веома задовољни неутралном политиком коју Београд води (мада би, што и не крију, били још задовољнији кад би и наша земља, следећи Европску унију и Црну Гору, увела санкције Русији), честитају на “нормализацији односа” са Приштином, или изразе уверење да ће Европска унија и Србија у најскорије време почети преговоре о придруживању, јер је то наша земља неоспорно заслужила својом спремношћу на отворену и искрену сарадњу са Бриселом. Ове конференције за штампу прате непосредно телевизијске станице и штампани медији, те су грађани Србије подробно обавештени о ставовима угледних и љубазних, несумњиво и веома пријатељски наклоњених , високих страних званичника. На конференцијама се, разумљиво, појављује и наш премијер. Он блиста од среће, слушајући госте који изричу највише оцене њему и сарадницима, јер тако и Србија стиче позитивне поене и у свету се све више поправља слика о њој. Задовољан је премијер што га тако хвале, почаствовани су и његови сарадници, а много се радују и они обични грађани који верују у његове речи и упорно гласају за Српску напредну странку. Међутим, само дан после одласка госпође високе представнице из Београда дошло је до неочекиваног развоја ситуације. После много нацртаних шаргарепа, због којих је мазга већ почела да заборавља штап који јој стоји иза леђа, он је стигао у Србију електронским путем. Био је то захтев Хашког суда да се њихов оптуженик и притвореник Војислав Шешељ, коме ни за 12 година нису успели да изрекну пресуду, а кога су на сопствену иницијативу 6. новембра прошле године пустили на привремену слободу - врати у тамницу. Председник Владе, који је досад безброј пута истицао да је Србија данас (захваљујући - пре свега - његовом деловању, разуме се) земља коју цео свет цени и уважава, био је, као што се и могло очекивати, огорчен овим захтевом, али није изгубио присуство духа, већ је нашој јавности објаснио како то непријатељске силе користе Шешеља да би нас казнили, “Нема ту ни права ни правде...Има само погрешних покушаја да се казне Влада Србије и њена политика”. Српска јавност разумела је овај захтев Хашког суда не као правно, већ као политичко питање, а коментатори блиски напредњацима били су сложни у оцени да је то смишљени покушај дестабилизације Србије, рушења Владе, а пре свега, премијера. Опширније објашњење засад није стигло ни од премијера ни од аналитичара, те се зачуђена српска јавност несумњиво пита које то непријатељске силе желе да дестабилизују земљу и Владу кад се зна да су Европска унија и САД (које непосредно управљају радом Хашког трибунала) изузетно задовољне активностима и достигнућима српске Владе и непрестано је обасипају похвалама. Изгледа, ипак, да је највеће непосредне користи од најновије одлуке Хашког суда имао министар Александар Вулин, и то захваљујући својој изузетној проницљивости, а коју је премијер сместа запазио и похвалио: ”Само је Вулин схватио да је пуштање Шешеља на слободу имало за циљ рушење Владе и СНС-а и ништа више. Не знам како је то погодио, али се показало да је или знао више од мене или је паметнији”. Виспреност министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања веома је брзо провалила шему непријатеља Србије. План А: Шешеља најпре пуштају на привремену слободу како би помоћу њега дестабилизовали Србију и Владу, а посебно премијера. Ако план А не успе (“Што је више клевета и лажи, Вучић нам је милији и дражи”) прелази се на План Б: вођа радикала враћа се у ћелију, те та тако поново долази до покушаја дестабилизације Србије, Владе и премијера. Занимљиво би било знати шта о овим плановима мисли гђа Могерини, а нашој збуњеној и слуђеној јавности (ако нема друга посла) остаје да се мучи тражењем одговора на питање је ли могуће да левица не зна шта ради десница, односно које је право лице такозване међународне заједнице. |