Autobusi i putnici - kidanje specijalnih veza RS i Srbije

Od 1. januara ove godine srpskim autoprevoznicima na linijama između Republike Srpske i Srbije zabranjena je kabotaža, tako da ovi iz Srpske više ne mogu prevoziti putnike u tranzitu kroz Srbiju, a isto važi i za one iz Srbije u tranzitu kroz RS. Tako, na primer, putnik iz Banjaluke više ne može da putuje beogradskim autobusom do bilo kog mesta u RS kroz koje taj autobus prolazi na putu do krajnjeg odredišta u Srbiji. Isto tako, putnik iz Beograda više ne može putovati banjalučkim autobusom do bilo kog mesta u Srbiji kroz koje taj autobus prolazi na putu do krajnjeg odredišta u RS.

Zabrana kabotaže stupila je na snagu, kako je obrazloženo, “shodno Sporazumu Saveta ministara BiH i Vlade SR Jugoslavije o međunarodnom prevozu putnika i stvari u drumskom saobraćaju od 29. oktobra 2002. godine i propisima iz oblasti drumskog saobraćaja”. Zabrana je usledila, podsećaju nas još nadležni, „pošto je na sastanku Mešovite komisije Srbije i BiH za međunarodni drumski prevoz putnika i stvari, koji je održan polovinom prošle godine u Beogradu, definisano da se od 1. januara ove godine, redovi vožnje na autobuskim linijama između Srbije i BiH održavaju u skladu sa pomenutim sporazumom”.

U ovih osam godina bilo je više pokušaja da se zabrana kabotaže sprovede, ali su prevoznici iz RS i Srbije nekako uspevali da izdejstvuju odgađanje zabrane.

U ovih osam godina bilo je više pokušaja da se zabrana kabotaže sprovede, ali su prevoznici iz RS i Srbije nekako uspevali da izdejstvuju odgađanje zabrane. Prosto, prevoznici su tako uspevali da održe isplativost svojih “međunarodnih linija” između gradova u RS i Srbiji, što je dobrodošlo i putnicima s obe strane Drine, pogotovo u pograničnom području. Imali su veći izbor domaćih linija, a ni cene karata nisu bile međunarodne. A i moglo se stići i do onih mesta do kojih posle osam sati uveče autobusi više ne idu..

Ni vlasti s obe strane Drine nisu imale razloga za nezadovoljstvo, jer su, svako na svom tlu, mogle da kontrolišu promet, ali ni vlasti se nisu mnogo zabrinule zbog nezadovoljstva zabranom kabotaže i među prevoznicima i među putnicima. Nije tu mnogo uverljivo ni osnovno protekcionističko pravilo da države dopuštaju prevoz putnika na svom području jedino domaćim prevoznicima, dok strani prevoznici ne mogu obavljati prevoz putnika između dva mesta ni u tranzitu, ili to mogu činiti samo pod restriktivnim propisima. Čak i kada bi neko rekao da je to jedan od uslova na putu BiH ka EU, suočio bi se sa činjenicom da i u samoj Uniji u poslednje vreme dolazi do liberalizacije ovog režima, odnosno dopušta se prevoznicima iz jedne države članice EU obavljanje kabotaže na području druge države članice EU, često pod istim ili sličnim uslovima kao i domaćim prevoznicima, dok se stranim prevoznicima smatraju jedino oni izvan EU.

Ostaje, dakle, nejasno zašto se u Srbiji i BiH uvodi drugačija praksa, ako i jedni i drugi, je li, teže ne samo ka EU, već i snažnijem regionalnom povezivanju.

Ostaje, dakle, nejasno zašto se u Srbiji i BiH uvodi drugačija praksa, ako i jedni i drugi, je li, teže ne samo ka EU, već i snažnijem regionalnom povezivanju. Kad se tome doda da je zabrana kabotaže suprotna i principima na kojima počiva Sporazum o specijalnim i paralelnim vezama RS i Srbije, onda se dobija samo još jedna (ne)poznanica. To što prevoznici u RS mere štetu između 30 i 70 odsto, a i oni veći u Srbiji, poput beogradske “Laste”, najavljuju redukovanje linija za RS – gotovo da nikoga ne brine. Oni iz Sarajeva se ne bune, jer su se i ranije protivili kabotaži. Nisu se žalili ni da su prevoznici iz FBiH diskriminisani, jer nisu ni nameravali da prevoze na relaciji BiH–Srbija, pod istim uslovima kao kolege iz RS i Srbije. Valja zato što ni same vlasti u Sarajevu nikada nisu pokazale volju ni za ovu vrsta povezivanja sa Srbijom, jer je to “direktno mešanje jedne zemlje u fiskalni sistem druge zemlje”, kako to “stručno” obrazlažu u Grupaciji autoprevoznika pri Spoljnotrgovinskoj komori BiH.

Pri tome su, kažu, bili zabrinuti što su prevoznici iz RS i Srbije zarađivali “vreće novca” na “međunarodnim linijama”, ali, naravno, ne navode ni jedan jedini primer utaje poreza među autoprevoznicima iz RS i Srbije – jer onih “vreća novaca” odavno nema. Tačnije, da se tu vrti veliki novac, lako bi poreznici s obe strane Drine našli načina da ga precizno “izmere”, ali ovde nije reč o tome, već o čistom održavanju nevelikog poslovanja. Prosto rečeno, prevoznicima iz Banjaluke, Zvornika ili Bijeljine bio je dobrodošao svaki putnik koji bi se ukrcao u Srbiji na putu do Beograda ili Novog Sada, gde je najčešće njihovo krajnje odredište. I obrnuto. Da su tako usput, kao što tvrde njihove kolege u Sarajevu, zarađivali “vreće novca”, poreznici i u Srbiji i u RS jedva bi dočekali da ih “oderu”. U nekim malo daljim godinama bi se možda i moglo govoriti o ‘vatanju krivina u susednim poreskim sistemima, ali od pre dve i po godine autoprevoznici s obe strane bili su pod rigoroznom kontrolom kad pređu državnu granicu, a nad glavom im je stalno visila pretnja ukidanjem kabotaže.

Napokon, izgleda da nikoga među protivnicima kabotaže ne zanimaju putnici koji su prinuđeni da koriste autobuski prevoz.

Napokon, izgleda da nikoga među protivnicima kabotaže ne zanimaju putnici koji su prinuđeni da koriste autobuski prevoz. Oni su direktno pogođeni, jer im se, istini za volju, teško mogu nadoknaditi srpsko-srpske linije koje su do sada koristili. Može zvučati sasvim prozaično, ali teško će biti zdravorazumski objasniti putnicima u Bijeljini, Brčkom, Šamcu, Modriči, Derventi da je u redu što ne mogu da uđu, recimo, u autobus beogradske “Laste” da ih preveze do Banjaluke. Kao i putnicima u mestima u Sremu, Mačvi i Podrinju što ne mogu do Beograda ili Novog Sada autobusima banjalučkog “Autoprevoza” ili nekog drugog prevoznika iz Srpske. Te linije, prosto, nije moguće nadoknaditi čisto “domaćim” – izuzev možda u pojedinim slučajevima u pograničnom području – zbog računice po kojoj je pomenuti tranzit kudikamo isplativiji i putnicima i prevoznicima: prevoznici mogu nešto i da zarade ako imaju malo putnika do krajnjeg odredišta, a putnici imaju mogućnost izbora kako bi uštedeli sebi i vreme i novac. I, naravno, ukidanje kabotaže direktno smanjuje obim posla u delatnosti u kojoj se ionako ne vrti veliki novac, što u vremenu krize teško može biti normalno bilo kome. Uostalom, valjda države malo postoje i zbog prava i potreba svojih građana, a ne samo građani zarad država u kojima (ne)voljno stanuju, redovno ispunjavajući svoje obaveze.