БиХ у 2021. години – у сендвичу између САД, Немачке и Русије

 Двадесетпет година после потписивања Дејтонског мировног споразума, Босна и Херцеговина(БиХ) налази се на новом-старом раскршћу да крене са трансформацијом „од Дејтона ка Бриселу“, односно „успостављању функционалне БиХ“, како то најављују из Брисела и Вашингтона. 

Нови-стари притисак на Републику Српску 

Јасно је да још увек није завршен посао на успостављању правде, помирења и функционалне мултиетничке БиХ”, истакао је нови амерички председник Џозеф Бајден у својој недавној поруци поводом 25 година од потписивања Дејтонског споразума¹ . "БиХ је аплицирала 2016. године за чланство у ЕУ и дошло је време да се крене од Дејтона до Брисела. На том путу неопходно је да БиХ испуни 14 критеријума који су установљени”, поручио је Оливер Вархељи, комесар ЕУ за проширење².

Дакле, формално није реч о “укидању ентитета”, већ о суштинском сужавању уставне аутономије РС, што води ка дисбалансу у дејтонској подели надлежности, односно нарушавању баланса који је дефинисан дејтонским Уставом БиХ: илити, како се обично говори, ка свођењу РС на “празну љуштуру”                               

Међу критеријумима о којима Вархељи говори, један сасвим отворено задире у дејтонски Устав БиХ, а њиме се захтева да власти БиХ успоставе “супституцијску клаузулу, која ће држави омогућити да привремено врши надлежности других нивоа власти у случају да исти делују у супротности са прописима ЕУ³”. А када америчке дипломате говоре о “реформама у БиХ”⁴, то обично чине дајући подршку условима ЕУ, укључујући и тај услов. С друге стране, тај услов/захтев - откако је испостављен из Брисела у мају претпрошле године - у Републици Српској (РС) изазива сумњу да се на мала врата покушава начети/окрњити уставни механизам ентитетског гласања у Парламентарној скупштини БиХ (ПС БиХ), који, заиста, представља последњу линију одбране уставних надлежености РС у БиХ. Отуда потичу и конкретни страхови и забринутост у РС да овај ентитет не буде развлашћен у “процесу евроинтеграција БиХ”, ако не у фази стицања статуса кандидата за чланство БиХ у ЕУ, а оно по добијању кандидатског статуса. Дакле, формално није реч о “укидању ентитета”, већ о суштинском сужавању уставне аутономије РС, што води ка дисбалансу у дејтонској подели надлежности, односно нарушавању баланса који је дефинисан дејтонским Уставом БиХ: илити, како се обично говори, ка свођењу РС на “празну љуштуру”.

У спречавању нарушавања дејтонског баланса, РС може да рачуна на подршку Русије, ако је судити по порукама руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова током посете БиХ пре месец дана

У спречавању нарушавања дејтонског баланса, РС може да рачуна на подршку Русије, ако је судити по порукама руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова током посете БиХ пре месец дана. Иако није конкретно помињао “супституцијску клаузулу”, те  начелно подржава РС у процесу “евроинеграција БиХ”, Лавров је истакао да “Русија подржава принципе Дејтонског споразума и позива све да поштују овај споразум”. “Сваки покушај рушења Дејтонског споразума може изазвати најозбиљније ризике и последице. Основни принципи захтевају да сви проблеми у БиХ буду решени унутрашњим политичким дијалогом, без страног мешања. Сазрело је питање о затварању Канцеларије виског представника(ОХР), јер БиХ није потребан међународни протекторат у виду високог представника”, рекао је Лавров, након састанка са председавајућим Председништва БиХ и водећим српским политичарем у РС Милорадом Додиком. Додао је и да је “одлука РС о војној неутралности исправна⁵” , што се може читати и као нека врста дипломатске “опомене” Додику да, у пружању подршке сарадњи БиХ и НАТО-а, не иде даље од “Програма реформи БиХ” о сарадњи са НАТО, који је Додик потписао пре нешто више од две године.

Ставове Русије о Дејтонском споразуму и ОХР-у Лавров је, делимично у блажој форми, поновио и након састанка са министром иностраних послова БиХ Бисером Турковић. “Русија пружа подршку принципу суверенитета, територијалног интегритета и једнакости два ентитета и три конститутивна народа у БиХ. Народи у БиХ су у стању да самостално одлучују у БиХ”, изјавио је Лавров осудивши иницијативе за ревизију Дејтонског споразума, те потцртавајући да су “БиХ и Русија мултиетничке и мултиконфесионалне земље⁶”. 

А Турковићева је констатовала да “у БиХ имамо различита виђења везана за присуство међународне заједнице и наш пут према евроатлантским интеграцијама”. “Ако не можемо да се усагласимо око, на пример, Комисије за интеграције са НАТО-ом, можемо да се усагласимо око Комисије која ће кооперирати или координисати са НАТО-ом. Имају и опречна мишљења о постојању ОХР-а у БиХ. Морамо пронаћи средњи пут који ће бити на задовољство свих народа БиХ”, рекла је Турковићева⁷, која је дугогодишњи веома важан функционер водеће бошњачке Странке демократске акције (СДА). Као дугогодишњем дипломати, Турковићевој је, свакако, јасно да се - упркос јавном израженим великим очекивањима од Бајденове администрације у правцу ревидирања дејтонског Устава БиХ, не само у СДА - никаквог новог решења у БиХ неће бити без уважавања утицаја Русије. Ваљда отуда и потичу њене изјаве о “компромису” и “средњем путу” у БиХ, ако се зна да је реч о једном од најгорљивијих заступника “ревизије Дејтонског споразума”, којих не мањка не само у СДА, већ и у другим политички партијама које окупљају Бошњаке.

Компромис Русије, Немачке и САД у БиХ?

Нико не говори да ће он бити последњи високи представник у БиХ, а нико ни не наговештава да ће “владати” декретима, помоћу тзв. “бонских овлашћења”, као што су то мање-више чинили готово сви досадашњи високи представници

Дакле, узимајући у обзир позицију Русије, јасно је да се у 2021. години бошњачки политичари не могу надати ни изблиза таквој подршци Бајденове администрације “ревизији Дејтонског споразума” каквој су се у први мах јавно надали. Када је, пак, реч о останку ОХР-а, ту ће се на међународном плану тражити “средњи пут”: укидања ОХР-а неће бити, јер се томе противе земље Запада, дочим ће се о томе како ће ОХР убудуће деловати - опет питати и Русија. Елем, Немачка је номиновала високог функционера Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Кристијана Шмита за новог високог представника у БиХ који би заменио садашњег Валентина Инцка. Но, сада следи дипломатска процедура према којој високог представника бира Управни одбор Савета за примену мира у БиХ (УО ПИЦ), а именовање потврђује Савет безбедности Уједињених нација (СБ УН). Русија има право вета у СБ УН, а једна је од чланица и УО ПИЦ, поред САД, Велике Британије, Немачке, Француске, Италије, Јапана, Канаде, Европске комисије и Организације исламске конференције (ОИЦ) коју у УО ПИЦ представља Турска. Нови високи представник требало би да буде изабран на пролеће, а да ли ће то бити Шмит – остаје да се види. Он већ неколико месеци важи за најозбиљнијег кандидата, али се већ увелико поставља питање начина на који ће деловати: нико не говори да ће он бити последњи високи представник у БиХ, а нико ни не наговештава да ће “владати” декретима, помоћу тзв. “бонских овлашћења”, као што су то мање-више чинили готово сви досадашњи високи представници⁸.

Зато је ваљда јасно и да Инцко није могао да делује по жељама бошњачких политичара у БиХ, јер му Русија није давала сагласност да намеће законе и смењује изабране функционере; уосталом, и сам Инцко је то већ у више наврата поменуо

Шта више, начин његовог деловања, баш као и његово именовање, требало би да буде плод договора у УО ПИЦ и СБ УН: зато је ваљда јасно и да Инцко није могао да делује по жељама бошњачких политичара у БиХ, јер му Русија није давала сагласност да намеће законе и смењује изабране функционере; уосталом, и сам Инцко је то већ у више наврата поменуо. Отуда се сада и говори да би о именовању Шмита за Инцког наследника и његовом будућем деловању најпре требало да се усагласе Немачка, САД и Русија. А ако се усагласе, има назнака да би Шмит могао најпре да крене у решавање нерешених проблема између бошњачких и хрватских политичара у Федерацији БиХ (ФБиХ), и то у правцу промена Изборног закона БиХ, којима би се изашло у сусрет захтевима хрватских политичара у БиХ да се Хрватима у ФБиХ гарантује избор њиховог члана Председништва БиХ и делегата у Дому народа Парламента ФБиХ. Лавров је у том правцу изнео подршку Русије хрватским политичарима у БиХ приликом последње посете Загребу⁹ , а амерички амбасадори у БиХ већ дуго времена “посредују” између вође СДА Бакира Изетбеговића и вође ХДЗ-а БиХ Драгана Човића и у неколико наврата чинило се да ће договор бити постигнут. 

Власти Хрватске у свом захтеву за “једнакоправношћу Хрвата у БиХ” уздају се управо у Шмита, којег је хрватски премијер Андреј Пленковић пре годину дана одликовао за Шмитово “залагање за међународно признање Хрватске”, а сам Шмит је почасни члан Немачко-хрватског друштва у Бону које му је пре 12 година уручило и посебно признање¹⁰. А пре четири и по године, уз посредовање председника Србије Александра Вучића, тадашњи председник РС Милорад Додик управо је након састанка са Шмитом – тадашњим немачким министром пољопривреде – пристао на адаптацију Споразума о стабилизацији и придруживању БиХ и ЕУ, након почетног негодовања удружења пољопривредника у РС и ФБиХ¹¹. Последњи пут Шмит је, као члан немачке парламентарне делегације, недавно долазио у БиХ покушавајући да посредује да део миграната који се већ налазе у БиХ, буде размештен на целом подручју БиХ. Међутим, то су одбиле и власти РС и власти кантона са већинским хрватским становништвом у ФБиХ, па су мигранти смештени већином у једном кампу на подручју Бихаћа, а мањим делом у камповима у околини Сарајева и Тузле.

Питање је, заправо, како ће се Русија тада поставити, те да ли ће Вучић још једном „замолити“ Додика или неког другог српског политичког вођу да постигне нови „компромис“ у правцу још једног приближавања НАТО-у, као што је „замолио“ Додика приликом потписивања поменутог „Програма реформи БиХ“?

Познаваоци Шмитовог дипломатског деловања напомињу да је реч о човеку који је здушно подупирао чланство Хрватске у НАТО алијанси, истовремено га описујући као „тихог, али одлучног“12. Сам Шмит је до сада „тиховао“ када је реч о приближавању БиХ НАТО-у, али не би требало сумњати у његову одлучност да подупре заједничко стремљење бошњачких и хрватских политичара у БиХ ка чланству БиХ у НАТО-у, чим ови између себе постигну компромис о променама Изборног закона БиХ. То, наравно, неће аутоматски значити да ће сви наједном прионути на притисак на РС да се приближи НАТО-у више од оног што предвиђа „Програм реформи БиХ“ о сарадњи са НАТО, али не треба сумњати да ће тај притисак временом само расти. Питање је, заправо, како ће се Русија тада поставити, те да ли ће Вучић још једном „замолити“ Додика или неког другог српског политичког вођу да постигне нови „компромис“ у правцу још једног приближавања НАТО-у, као што је „замолио“ Додика приликом потписивања поменутог „Програма реформи БиХ“? Или ће сви сачекати да Вучић најпре потпише Споразум о свеобухватној нормализацији односа Београда и Приштине или некако другачије „реши“ питање Косова*?

1) https://bit.ly/3oEizd9

2) https://bit.ly/35uPoBF

3) https://bit.ly/3sbEvP0

4) https://bit.ly/39nM2BU

https://bit.ly/2Xv1yq5

5) https://bit.ly/39t9zBc

6) https://bit.ly/2K5qL7c

7) https://bit.ly/3byoZqC

8) https://bit.ly/3q7Sl2Y

https://bit.ly/2XwlgS2

https://bit.ly/3silXwF

https://bit.ly/2MZ1wEP

9)https://bit.ly/38ziq5i

https://bit.ly/3qcZgYN

10) https://bit.ly/3shpP0T

11) https://bit.ly/2XwlJ6K

12) https://bit.ly/3qbr1kz