Александар Вулин - пинк левичар

Само једно чини човека чини човеком

Сазнање о социјалној нејднакости

Александар Блок

У политичкој теорији позната је оцена Макса Вебера, омиљеног политичког мислиоца нашег премијера, да ако хоћете да оцените суштину, начин функционисања и карактер једног режима, само треба посматрати које људе он промовише и промиче у врхове власти. Када је данашњи владајући систем у питању, контроверзних државних и политичких функционера је напретек и можемо их посматрати готово свакодневно како демонстрирају свој популизам, бахатост и примитивизам.  И што се више пењемо лествицом државне власти, то се могу наћи и сретати различити и веома живописни примери наших помпадура и помадурки о којима је писао велики руски сатиричар Шчедрин.

Сетимо се само бонуса у јавним предузећима, непрекинутог партијског запошљавања, понашања гувернера Народне банке Јоргованке Табаковић која брине о спортским активностима запослених, док динар свакодневно губи вредност, накнадне памети новог градоначелника Крагујевца који се изненада просветлио и схватио да је саградио викендицу бесправно, фарсичног хуманитарног рада прве даме, у чији Фонд се сливају средства за која се не може утврдити порекло, понашања министра Веље Илића.

Али у неколико последњих недеља посебно се својим наступима и деловањем истакао министар за рад и социјалну политику Александар Вулин. Он је постао суштинска и огољена метафора бахатости, осионости, ароганције, популизма, социјалне демагогије и непоштовања основних принципа правне државе, што се иначе може често препознавати у деловању владајуће коалиције.

Фасаду тог режима чини низ бескрајних и све испразнијих монолога премијера Вучића о до сада невиђеним и историјски јединственим реформама, неопходности промена менталитета и свести нашег народа, као и о нужности оштрих фискалних резова и штедње на свим нивоима, а у исто време иза тих демагошких кулиса и вербалних акробација распростире се транспарентна хипокризија страначких и државних функционера, који се тешко или никако не одричу привилегија и високих новчаних принадлежности које су стекли као послушни и одани војници владајућих партија.

Налог који је издат на састанку Главног одбора Напредне странке њеним функционерима да морају да задрже само једну плаћену функцију претворио се у фарсично политиканско мешетарење и послужио је само у маркетиншке и популистичке сврхе, али и за унутарстраначке обрачуне. Али врхунац лицемерства и хипокризије демонстрирао нам је познати „левичарски“ манекен Вулин, који у својој беспримерној ароганцији не оклева да каже да му је истекла могућност да обнови „златну картицу“ хотела „Хајат“, чије услуге најчешће користи пливајући у хотелском базену .

Вероватно је за њега то лешкарење поред луксузног базена мало луксузнија замена за радничко-спортске игре. Али сада због великих државних и министарских обавеза овај пинковски „левичар“, који очигледно воли луксуз и брчкање у „Хајату“, покушава да умањи и релативизује буразерску и ненаменску доделу средстава невладиних организација из области социјалне заштите, пребацујући их самовољно и без икакве законске основе у Фонд за лечење деце која болују од ретких болести.

Овај провидни политикантски трик и маневар не може да прикрије ароганцију и бахатост овог министра „левичара“, који средства овог министарства намењена невладиним организацијама волунтаристички преусмерава демонстрирајући своју самовољу и ниподаштавање грађанског активизма и посебно дела невладиног сектора који се бави овом изузетно значајном и осетљивом облашћу социјалног деловања.

Овакви „левичари“ су у протеклом периоду транзиције обесмислили и саму идеју левице и социјалне правде која је увек имала велико упориште у нашој политичкој историји.

Истински левичар, који је за своја уверења био спреман да проведе на тешкој робији дванаест година, председник Уругваја Хосе Мухика, најскромнији и свакако један од најпоштованијих политичара не само у Уругвају, недавно је у неколико реченица сажео саму суштину своје политичке филозофије. „Нисам против људи који имају новац, који воле новац, који лудују за новцем. Али морамо их одвојити од политике. Морамо протерати из политике људе који превише воле новац јер су они опасност у политици. Људи који воле новац треба да се посвете индустрији, трговини, умножавању богатства. Али политика је борба за срећу свих. Ја сам непријатељ конзумеризма. Због овог конзумеризма ми заборављамо најосновније ствари и трачимо људску снагу на фриволности које имају мало удела у људској срећи“.

У нашој политичкој пракси је одавно пренебрегнуто и заборављено да је политика пре свега борба за срећу свих. Овакав приступ политици, прожет хуманизмом и скромношћу, далеко је од наших политичара и све док на челу наших најважнијих државних институција не буду људи који неће своје интересе личног и породичног богаћења увек стављати испред заступања општих друштвених интереса и заступати скромност и врлине части и поштења у јавном животу, ми ћемо се кретати у затвореном кругу хипокризије, популизма, лажног левичарења и лицемерства.

Ако Александар Вулин не буде смењен на седници Владе, онда је то јасан знак да овде и даље нема ни трага од укорењивања и функционисања правне државе и успостављања насушног важења принципа политичке одговорности. Ако се то не деси (што је за очекивати), знаћемо да је на делу и даље систем партитократије, приземног популизма и политичког волунтаризма у коме се не може успоставити фунционисање основног начела сваке правне и демократске државе - да закон важи и примењује се подједнако на све грађане и да нико није изнад закона.