Aleja tuđih velikana

Odbornici Skupštine grada Beograda doneli su odluku da u našem glavnom gradu bude podignut spomenik piscu Miloradu Paviću, kao i prvom predsedniku nezavisnog Azerbejdžana Gajdaru Alijevu u znak zahvalnosti što je ambasada ove zemlje izrazila spremnost da finansira rekonstrukciju parka na Tašmajdanu. Ovo je vest koja izaziva ne samo nevericu već i gorki osećaj povređenosti.

Tašmajdan je jedan od važnih simbola Beograda, njegov poseban topos koji se ne može trampiti za prilog kojim bi se finansirala obnova ovog parka. Prosto je neverovatno da su odbornici Skupštine grada mogli da prihvate ovakav u krajnjoj liniji ponižavajući uslov o podizanju spomenika Gajdaru Alijevu. Ne pomaže tu ni namera da se podigne spomenik i Miloradu Paviću, velikom srpskom piscu, koji bi verovatno trebalo da posluži kao idealno sredstvo za ublažavanje ovako izrazito ponižavajućeg poslovno-graditeljskog aranžmana.

Zar smo mi izgubili svako osećanje dostojanstva i odanosti osnovnim urbanim vrednostima i tradicijama našeg glavnog grada? Pre svega Miloradu Paviću jer mu je mesto na Kalemegdanu, gde se i nalazi spomenička aleja naših najznamenitijih pisaca. Pri tome se komisija za imenovanje ulica i trgova odlučila za pisca Hazarskog rečnika pošto je on pisao o potomcima današnjih stanovnika države koja tako velikodušno, uz određene uslove, nudi pomoć za obnavljanje tašmajdanskog parka. Pri tome je Milorad Pavić pobedio u oštroj konkurenciji kralja Petra Prvog Karađorđevića, Stefana Nemanje, Stefana Lazarevića, Miloša Obrenovića, Meše Selimovića, kao i Mihajla Petrovića Alasa. Na ovaj način je izbegnuta još veća blamaža i poniženje.

Zaista, ko su odbornici u gradskoj Skupštini Beograda i da li oni uopšte racionalno razmišljaju kada donose odluke. Sudeći po ovoj odluci o rekonstrukciji Tašmajdana, njih rukovode neki drugi razlozi koje mi građani ne možemo da dokučimo jer su deo politike odvojene od poštovanja i zastupanja realnih interesa i potreba građana.

Zar zaista Beograd nema sredstva da rekonstruiše Tašmajdan nego prihvata, u najmanju ruku, nepristojnu ponudu iz Azerbejdžana od dva miliona evra, uz uslov da u ovom našem najznamenitijem prestonom parku svoj spomenički kutak dobije i prvi predsednik Azerbejdžana Gajdar Alijev. A o kakvoj se istorijskoj ličnosti radi? Gajdar Alirza Oglu Alijev bio je 13 godina, od 1969. do 1982. godine, lider Sovjetske Republike Azerbejdžan, a od 1993. do 2003. i predsednik nezavisnog Azerbejdžana, što znači da je skoro tri decenije dominirao političkim životom ove kavkaske države. Pre nego što je postao apsolutni vođa Azerbejdžana bio je rukovodilac KGB-a u toj zemlji. Bio je konstantno optuživan za korupciju i saradnju sa mafijom. Poznat je i njegov poklon predsedniku Brežnjevu: skupoceni prsten od 16 dijamanata, vredan tadašnjih basnoslovnih 220.000 rubalja. Na mestu predsednika Azerbejdžana zamenio ga je sin Ilham.

Ova odluka odbornika u beogradskoj skupštini, kao i mnoge druge slične odluke, samo govori o dubokoj moralnoj i društvenoj krizi u kojoj mi danas živimo i pokazuje do koje smo mere izgubili sposobnost da prepoznamo i branimo prave ljudske vrednosti. Najžalosnije je što više ne možemo da sačuvamo ni minimum samopoštovanja i dostojanstva za najvažnije vrednosti koje čine beogradski duh. Šta je na redu nakon, u najmanju ruku nepristojne, azerbejdžanske ponude za rekonstrukciju Tašmajdana? Ova ponuda je sigurno prethodno bila usaglašena na državnom i diplomatskom nivou, a odbornici Skupštine grada su, kao i mnogo puta do sada, samo aminovali već donete odluke. U novinskim izveštajima ostalo je zabeleženo da je nezadovoljstvo i neslaganje sa ovakvom skandaloznom odlukom izrazio odbornik Đorđe Mamula. To samo govori koliko su kod nas retki glasovi razuma.

Da ironija bude veća, na istoj sednici je usvojena odluka o podizanju spomenika Frederiku Šopenu u okviru parka Manjež. Ovaj predlog je podnela Ambasada Republike Poljske u Beogradu, koja je i obezbedila bistu jednog od najznačajnijih velikana muzičke umetnosti. I to je danas prava slika Srbije. Velika konfuzija i hronični nedostatak racionalnog odnosa prema najtemeljnijim vrednostima demokratskog društva. Naši izabrani predstavnici su odavno zaboravili ko ih je poslao u parlamentarne klupe, njima je samo važno da se ostvaruje politika njihovih stranaka, bez obzira na to koliko ona bila besmislena i urušavala elementarne principe dostojanstva.