Аца, Ивица, Тома, Мишко – ко, с ким и против кога?

Ко год је последњих недеља макар бацио поглед на насловне стране српских новина не може а да не остане збуњен количином драматичних наслова у вези наше политичке стварности. С једне стране, по званичним изјавама, влада је сложна и јединствена као ниједна пре. А овамо на све стране сукоби, атентати, најаве хапшења и обрачуна скоро свих са свима. Поједини таблоиди функционишу као неформали „службени гласници“ првог потпредседника владе, најављују истраге и хапшења, разрешавају судије и тужиоце, покрећу хајке против личних и политичких противника. Најпре је на њиховој мети био Ивица Дачић, односно министри и функционери СПС-а („цео врх СПС-а уплетен у корупцију“), да би се отприлике пре две недеље прешло на Мирослава Мишковића као архи-ђавола и, такорећи, смртног душманина српске власти и Александра Вучића лично. (А пре само два-три месеца, у време формирања владе јавно се и увелико говорило да је управо Мишковић идејни творац ове владе и Тадићев главни политички ликвидатор, да би сада по готово свим медијима за њим биле расписане јавне потернице.) Коначно, да замешатељство буде комплетно, последњих дана су кренуле афере са прислушкивањем и атентатима у којима је, наводно, најпре био угрожен потпредседник владе, а онда, ево и председник државе.

У свем том лудилу, односно хаосу, ипак има неког система. Један мотив је чисто политичко-маркетиншки – да се причом о угрожености подигне не баш тако сјајан лични рејтинг напредњачких челника, који су и сами свесни да су се на тренутним позицијама нашли првенствено због великог незадовољства претходном влашћу оличеном у Борису Тадићу, као и неком врстом дворске завере у кругу Динкић-Дачић-тајкуни-врх ДС-а која је већ скоро отписани СНС увела у владу, а Вучића довела на место Драгана Шутановца и Микија Ракића. Када се томе још дода заборав највећег дела патриотских предизборних обећања, као и више него услужан и снисходљив однос према Хилари Клинтон и Кетрин Ештон, те невесела економска ситуација више је него јасно да се рејтинзи људи из власти не могу дизати другачије него оваквим и сличним аферама.

Но, то исто или сличне ствари радили су и њихови претходници. (Многи се вероватно већ и не сећају својевремених „атентата“ на Бориса Тадића и јурњаве за „атентатором“ који је у саобраћајној гужви мало окрзнуо возило из председникове пратње, а који се на крају испоставио као службеник америчке амбасаде, па је ствар врло брзо гурнута у заборав.) Угрожена безбедност вође увек је одличан мобилизаторски и хомогенизујући импулс и може се разумети што штабови и кабинети (обично на почетку мандата) повремено играју и на ту карту. Али постоји и једно опасније тумачење ове атентаторске фарсе, а то је да се њоме пажња јавности покушава скренути са процеса пузајуће издаје и антиуставног деловања када је у питању актуелна политика према Косову и Метохији. Док се јавност замајава лицитирањем да ли ће Вучић („држава“) надјачати Мишковића, или обрнуто, да ли ће премијер смрсити конце вицепремијеру, или председник обојици, ко је од кога угроженији и ко је главни у БИЈИ и МУП-у, сви они мање-више сложно и ударнички раде на даљој предаји и „легализацији“ косовске независности. Штавише, стиче се утисак да се у томе понекад чак и утркују.