И тако се једног дана Хрватска пробудила схвативши да њени школарци далеко више воле Милета Китића него бечке валцере. Након првобитног шока и мучног периода суочавања са „мрачном страном“ сопствене популарне културе, полако је уследило и помирење са судбином.

Свако ко је разуман, зна колика се опасност за слободу јавне речи крије у идеји да се новинарима суди због изношења информација или вредносних судова. Али, ако у њима нема директног позивања на злочин, то су само "погрешне", али никако не и "злочиначке" информације. 

Високи представник и амбасадори почињу наредбодавно да делују чак и у законодавној сфери. ОХР тражи од Скупштине РС да поништи своје закључке са седнице којима се тражи повраћај неуставно пренесених ентитетских надлежности на државни ниво.

Рођен у албанској исељеничкој породици у Детроиту, пре него што се појавио на великом платну Виктор Гојцај био је један од најозлоглашенијих криминалаца Њујорка, где живи од малена. Управо због гангстерске прошлости и јесте ангажован у новом филму Тонија Скота.

Државни руководиоци, они исти које Серж Брамерц постројава због серија на РТС-у и јавних коментара хашких пресуда, сигурно не би смели ни да достављају цигарете Небојши Павковићу, а камоли да му издржавање казне олакшају на неки конкретнији начин.

Претходне генерације су умеле саме да иду у школу, чувају млађу браћу и сестре, али не и ова – њој је речено да је то исувише опасно. Увек су под будним оком одраслих, негде где не може нико да их украде, истуче или увреди. Можда се зато смртно досађују, пате од дебљине или депресије, али, то је, ипак, за њихово добро.

Било би лепо да нас држава обавести колико је наркомана после боравка у овим установама излечено. Било би лепо, затим, број излечених које је држава излечила путем својих органа и метода упоредити са бројем излечених у Црној реци. Постоји ли таква евиденција?

Пристојност коментара, наравно, никако није смела ићи науштрб отворености; и ту смо ископирали оно што је, верујем, заштитни знак НСПМ-а – да цвета што више коментаторских цветова. Посебно су нам биле драге посете неистомишљеника, било с које стране да су долазили.

Када се оцењује данашњица, онда се закључује како, за разлику од некад „нема достојанства“ – иако данас ниједно дете не мора да слуша приче из председниковог детињства и пева песмице о њему, „нема слободе“ – мада нико због испричаног вица не завршава на принудном летовању. 

„Oчајника на рубу памети“ je боље описао Крлежа у својим Глембајевима када његов „јунак“ каже да би још човеком могао бити када би му само неко пружио руку. Верујем да би г. Марић, када би му неко пружио руку, пружио руку Зорану Булатовићу и његовим колегама да поново постану запосленици и власници својих живота.