Док је извођена „Марсељеза“, београдска публика звиждала је Кушнеру, Шираку, Саркозију, Левију... а не Анрију, Ањелки и Риберију. Ко то не разуме, вероватно мисли и да бисмо сада Николу Жигића и пола „Маракане“ морали да испоручимо Хагу.

Због чега је многим српским медијима занимљивија евентуална нескромност српских владика, него евентуално непоштење српских политичара, вероватно је најважнија дилема "крхке српске демократије", како хаотичном стању у држави већ предуго тепамо.

Оно што дилеми око акција даје несвакидашњу специфичну тежину јесте то што је искључива. Јер, овде не могу да се примене традиционални рецепти типа "и Косово и Европа". Не, овде морате да донесете одлуку која искључује једну од две могућности. Не можете узети и 800 евра од брокерске куће и 1.000 евра од државе.

Избирљив поготово не може да буде неко ко, попут Светислава Басаре, има неуобичајено раскошан коалициони капацитет за једног писца – човек је, у протеклих петнаестак или мало више година, колико моје сећање сеже, био активиста ДСС, ДХСС, ДС и на крају опет ДХСС. 

Јасно је да ЛДП није опозициона странка, већ власт. Међутим, ЛДП, ствара медијску, јавну слику да је опозиција. На речима су опозиција, а на делу власт. И то код грађана углавном пролази јер се то спинује, односно, такво лажно стање ствари одговара оним странкама које контролишу медије и које у Влади јесу.

Пребацивање групе владајућих политичара на резервне положаје почело је констатацијама о Русији и њеној новој улози у Србији. Потом су несврстани постали важан политички и економски фактор. Кина је само најновији хит. Препоручио бих да посебну пажњу обрате на Бразил.

Да су паметни, они који планирају да 31. августа у српској скупштини гласају за предложени Закон о информисању, замислили би се над судбином Валаса Соузе. И судбином свих који су поверовали да их контрола над медијима штити од сваке одговорности. Можда би тако схватили где су погрешили.

"Стубови" садашње власти би могли да буду први из чијег капитала ће се враћати садашњи и будући дугови – било под чврстим државним надзором, било конфискацијом, национализацијом, или ликвидацијом. То су и “тајкуни”, министри и прваци странака на власти.

„Борба“ као да на тренутке заборавља да пише о „поповима-лоповима“, једном од главних разлога „затуцаности и сељаклука“ презреног „нашег човека“ и заиста верује да се Црква „либерализовала“ према онима који се спремају да пропарадирају Београдом.

Разумели смо поруку коју су нам упутили наредбодавци и извршиоци Ранковог убиства – да се више не окупљамо, јер ће нам се десити исто што и њему. Они нису разумели нашу поруку, јер смо се ипак окупили.