Трговина утицајем је, на пример, ако тренер неког спортског клуба изабере у први тим играча који то није заслужио, и тиме обезбеди да се тај играч боље прода, а самим тим и већу зараду за менаџера, спортски клуб и/или самог играча.

Неко ће да помисли како је ипак изводљиво безбрижно и са лакоћом балансирати на свим стубовима, међутим, запитајмо се колико је могуће узети руске паре и хрлити у НАТО, или, исто то али мало другачије, ослањати се на подршку САД (НАТО), а допуштати да са руским капиталом улази и руски утицај у Србију.

Србија ће морати да направи веома једноставан избор између камена темељца и камена око врата. Чињеница да овај избор представља неразрешену дилему у српској јавности само је доказ колико је ситуација у земљи политички сложена

Нити су се САД у међувремену извиниле за погибију десет варваринских цивила. Нити су организовале комеморацију варваринским жртвама. Нити су судиле генералу који је наредио да се на градску славу, Дан Свете тројице, ракетира непосредна близина цркве у Варварину. 

"Сексуалне мањине" ових дана оптужују градоначелника Ђиласа да мисли исто што и просечан Београђанин. Не хулиган, не хомофоб, већ обичан, типичан становник српске престонице, који никада није наудио неком хомосексуалцу, нити би то урадио, али би ипак волео да му ћерка у кућу доведе дечка, а син девојку – не обрнуто.

Нехумано је даље их препуштати њиховој судбини, која се никада неће поклопити са судбином Џулије Робертс у "Згодној жени". Али, још је нехуманије законски поставити проституцију као сасвим природно и друштвено оправдано занимање.

Да Нађа није победила, сада не би ни било важно шта јој се мотало по глави. Али, 22-годишња Панчевка препливала је тих 200 метара прсним стилом брже од свих осталих финалисткиња. Освојила је златну медаљу. За кога?

Чак и оно што нам се повремено, преко медија наклоњених властима, сервира као тријумф, у ствари је најчешће безначајан напредак, од којег никакву суштинску корист нећемо имати. После таквих 20 година, ова земља је гладна успеха. Ова нација пати за победама. Овом народу смучила су се посртања.

И све би, наравно, било већ виђено, нормално, обично и логично, а свако додатно питање сувишно, да се не ради о закону који се бави новцем, и то не било чијим, већ оном који припада грађанима Србије. А када је о новцу реч, године опасног живљења су нас научиле да с том ствари треба бити опрезан.