Пошто 1.000 евра?

Да ли је боље 800 евра у руци, или 1.000 евра на грани, питају се ових дана многи грађани Србије.

"Хиљадарку" која их мами са гране одавно им је понудио Млађан Динкић. Одавно је требало и да је добију. Али, та се грана, за сада, сагињати неће. Упорно остаје изван домашаја четири милиона држављана Србије, колико их је поднело захтев за добијање акција јавних предузећа. Пошто је Динкићеву понуду јавност махом доживела као обећање (предизборно?), многи верују да би луди већ могли да почну са радовањем...

Двеста евра мање од Динкића Србима нуде поједине брокерске куће. Дакле, фирме специјализоване за трговину акцијама. Како пише "Политика"[1], извесне брокерске куће нуде нестрпљивим грађанима да откупе њихове пакете акција, по цени од 800 евра. Профит јесте нешто мањи од обећаног, али барем је хитан.

И тако долазимо до избора описаног у првој реченици овог текста. Који, руку на срце, ни у ком случају није први, најтежи, најскупљи или најдраматичнији који се појавио пред Србима. Штавише, у историји дилема које су грађани Србије били принуђени да решавају на прелазу између два века, ова са акцијама остаће убележена као једна од једноставнијих. Једна од оних у којој, у крајњој линији, званично не можете да изгубите, већ само мање или више да добијете: или ћете зграбити 800 евра у руци, или ћете сачекати 1.000 евра са гране.

Али, управо у томе "или-или" и јесте проблем. Оно што дилеми око акција даје несвакидашњу специфичну тежину јесте то што је искључива. Јер, овде не могу да се примене традиционални рецепти типа "и Косово и Европа". И Вашингтон и Москва. И четници и партизани. И закон и амандмани. Не, овде морате да донесете одлуку која искључује једну од две могућности. Не можете узети и 800 евра од брокерске куће и 1.000 евра од државе. Морате да изаберете.

Како ће народ, навикао да избегава дефинитивна опредељења, изабрати сада када је приморан да бира, биће занимљиво пратити. Претпостављам да ће се многи одлучити за сигурнију и бржу варијанту, вредну 800 евра. Оно што је још интересантније, јесте понашање државе. Која је, у овом тренутку, власник спорних акција. Којима, у овом тренутку, тргује неко други – брокерске куће.

Држава за сада ћути. Нико се од званичника није обратио грађанима и посаветовао их шта да раде када им стигне понуда брокерске куће. А ћутање скоро увек значи одобравање.

У овом случају, одобравање би морало да сноси и законску одговорност. Иако се моје познавање берзе и трговине акцијама, односно правних оквира ове делатности, своди на повремено гледање "Вол стрита" Оливера Стоуна, овде све наводи на постојање нелегалних активности. Брокерске куће "на слепо" откупљују акције грађана?! За само 200 евра потенцијалне зараде?! У Србији?! Ма, хајдете, молим вас!

Брокерске куће у овом тренутку знају нешто што не зна остатак државе! А што поготово не зна оних четири милиона грађана који су поднели захтев за бесплатне акције.

То што брокерске куће знају, може да буде да ће акције јавних предузећа у догледној будућности вредети знатно више од обећаних 1.000 евра. У том случају, брокерске куће ће, на основу информације која није била доступна грађанима, искористити крајње разумљиву нестрпљивост тих грађана и преварити их за озбиљне паре.

Или, што је још вероватније, брокерске куће знају да од обећаних 1.000 евра по глави становника нема ништа. А какав би онда био интерес брокерских кућа да за 800 евра откупљују оно што не вреди нимало? Па, никакав, не би имали интереса. Али, зато би држави одговарало да неко откупљује њено обећање! Држави би, у том случају, од пресудног интереса било да неко, ко наводно нема везе са њом а у ствари јој одрађује "прљаве послове", са 200 евра уштеде купује социјални мир, у тренутку када је он у опасности.

И један и други сценарио можда у овом часу изгледају као научна фантастика. Али, ако мене питате, једина научна фантастика је могућност да је неколико брокерских кућа у Србији, на основу свима познатих информација, решило да уз мало ризика направи добар посао.