Иако су и оне веома обесхрабрујуће, и овде се  оставља могућност за неку врсту утехе грађанима Србије, јер се ова иступања накнадно обично обележавају као лично мишљење  појединца, а никако као став организације у којој ради.

Вучић је био довољно искрен да наговести могућност да га Србија опет не добије, или да добије отпочињање преговора без датума, а да ће вероватно Немачка имати нове услове, али ипак наводи да „ни у том случају Србија не би одступила са европског пута“.

Приближавањем Бакуу Србија поново ради против интереса Русије, и у суштини за нагло приближавање две земље нема логичног објашњења, осим да се оно гради по команди Вашингтона, који у својој дугорочној стратегији очигледно има заједничке планове за две земље.

Шта је у Вашингтону обећао, једном ће се вероватно открити, али необично је што се некад названи мали Слоба није присетио судбине бројних америчких пријатеља, најпре свог некадашњег председника, или на пример Норијеге, које су у Америци такође тапшали по рамену. 

Висок ранг организатора и гостију изложбе у Трондхајму сведоче да је пројекат хрватских ауторки веома озбиљно замишљен, а његову даљу реализацију довела у питање реакције српска заједница у Норвешкој, која је одлагањем изложбе у Ослу постигла значајан успех.

Шта да ради српска страна када пред собом има противника који користи двоглави метод борбе против српских интереса на Косову и Метохији? Могла би да се самоуверава да албанска употреба таквих средстава неће довести до њиховог циља.

Хрватска је до сада имала велику подршку партнера иу ЕУ, који су јој ради уласка опростили чак и етничко чишћење Срба у „Олуји“, али истовремено за завршавањем процеса њеног пријема,почели су да стижу и рачуни које треба платити, и то државном имовином, која је, попут Грчке, сада стављена на распродају. 

На улице Париза изашло је тим поводом не „десетине хиљада“, већ много више – светски медији јављају да је на демонстрацијама било најмање 350 000 људи, што је процена полиције, док организатори тврде да их је било чак 800 000.

А о никада ничим доказаној мантри о ЕУ, коју већина наших политичара непрестано понавља, односно о ставу да „због реалности“ Србија треба да жртвује самосталност, Устав, територију и грађане, а све ради „добитка“ који је у ствари губитак на свим пољима, не вреди трошити речи.

„Новопечени“ критичари Ћосића или не разумеју шта је систем или не разумеју шта је држава. У сваком случају, многи за и од идеологије живе, али су ретки они који попут Ћосића, због исте, стављају главу на пањ савремених идеолога.