Реално гледано, победа СНС на градским изборима није (пре)велико изненађење – мада јесте извесно изненађење њена претерана и, искрено говорећи, сумњива убедљивост, с једне, као и тотални дебакл већине „традиционалних“ опозиционих и парламентарних странака, с друге стране.

И нема те позиције, привилегије или власти, централне или (бео)градске, која би смела бити вредна ризика од крви на рукама. На месец дана од избора за Скупштину града Београда можда на то није згорег подсетити. А дај боже да се то подсећање испостави као сувишно и непотребно. Али, нажалост – слушајући шта из се из СНС-а и уста Александра Вучића сваки дан чује на рачун опозиције и тренутно главних политичких противника – све ми се чини и све указује да то подсећање неће бити сувишно, а ни упозорење послушано.

Очигледно је да у овом тренутку власт заиста „може шта хоће“. Али није сасвим извесно да ли ће моћи и докле хоће. Заправо, оно што у свему овоме највише иритира јесте елементарно вређање интелигенције и једна свеопшта таблоидизација и инфантилизација – да не кажемо, „кимџонгунизација“ – политичког живота

У досадашњем току овог тзв. „дијалога о Косову“  најнеумеснија, најлицемернија и убедљиво најогавнија јесте тенденција да се сви они који нису априори убеђени у потребу брзе и тоталне капитулације аутоматски сумњиче да „позивају на рат и крвопролиће“. 

Где је Видовдан, ту је негде увек и прича о херојству, жртви и издаји. Књиге кажу да је Вук Бранковић, по свој прилици, неоправдано оптужен за издају у Косовској бици. Нажалост, у овој актуелној борби за Косово таква грешка тешко да се може поткрасти.