Бриселски споразум је био родно место и тајна опстанка владе Вучића и Дачића (а врло вероватно и узрок њеног формирања). Због тог потписа је званични Београд добијао позитивне извештаје у Бриселу и Вашингтону, због тога је добијен датум за почетак преговора са ЕУ и због тога је власти гледано кроз прсте за неке „ситнице“ у медијској и правосудној сфери.

 Русима који се мало боље разумеју у српске политичке прилике, а да при том нису у њих предубоко интересно и пословно инволвирани, Вучић и СНС неодољиво личе на Ђукановића и ДПС. Зато је, верујем, упркос свој дипломатској, медијској и лобистичкој шминци, све присутнија повећана подозривост званичне Москве према српској власти и Вучићу лично.

 Реално говорећи, са ова три споразума, Србија, заправо, и не мора формално да улази у НАТО, јер ионако примењује оснивачке уговоре НАТО и потчињава свој суверенитет НАТО стандардима и НАТО команди практично у истој мери у којој то чине и пуноправне чланице ове организације.

 А та дубоко скривена и репресирана мрачна тајна актуелне српске власти нема никакве везе са политиком, идеологијом, истоком, западом, Европском унијом, Русијом и Америком, него са чињеницом да Србијом у овом тренутку влада једна организована група која је попут хоботнице прекрила и узурпирала све институције, медије и економске ресурсе

Укратко, немојмо се заваравати. Овај пут смо се замало и дословно за длаку провукли. Али Приштина најављује нову, још боље „поткрепљену“, то јест, још скупље излобирану иницијативу за пријем.