Ђукановић је шампион политичке дуговечности и идол свима који имају сличну ауторитарну амбицију и политички стил. А Вучић има и сличну амбицију, сличан стил и слично окружење. И вероватно због тог окружења и заједничких веза српски премијер (као, уосталом, ни председник) поводом догађаја у Подгорици није рекао буквално ни једну једину реч.

У суштини, актуелна СНС власт, на челу са Вучићем, неодољиво подсећа на мађионичара (мада ни асоцијација са уличним шибицарима не би била потпуно неумесна) који непрестано понавља „гледајте у дефицит“ (који се смањује), „гледајте у дефицит“, „не дам Косово“, „не дам Газиводе“ , док поглед посматрача одвлачи са онога што у међувремену заправо ради.

Искрено говорећи, уколико би заиста успео да задовољи Американце бар упола као што је, наводно, усрећио Ангелу Меркел, и при том не разочара Путина и сачува виталне српске националне интересе, Вучић би – без све шале – заслужио (непостојећу!) Нобелову награду за политичку вештину и личну генијалност.

Далеко од тога да су Руси овим ветом решили све своје или наше проблеме у региону. Превише је ту у прошлости било пропуста и са једне и са друге стране. Али су се, тениским жаргоном речено, „вратили у меч“, односно, показали да имају намеру да упркос проблемима које имају у ближем окружењу – а можда и баш због тога – на Балкану играју активнију улогу

Tо је управо оно што је данас у Србији на делу. Из крајње социјалне демагогије у социјални дарвинизам. Из екстремног национализма у снисходљиву еврофилију. Од Жириновског и Жан Мари ле Пена, до Џона Мекејна и Тонија Блера.