Ова власт, наиме, непрекидно живи од кампања и критике претходника – истини за вољу, то су радили и они пре њих, непрестано се вадећи на „деведесете“ и Милошевића – чак и када ради исто, или горе од претходника. Живи се од кампање до кампање, од обећања до обећања, од реконструкције до реконструкције.

Јер јавна је тајна да је председик Николић – што добровољно, а што захваљујући акцијама свог „политичког сина“ – испустио из руку практично све полуге моћи и политичког утицаја. И скоро никога више није брига за то шта он каже, ради или мисли.

Са великим закашњењем, али и са утолико већим конвертитским жаром, Вучић је усвојио неолибералне мантре из деведесетих и почетка двехиљадитих („држава је лош власник“, “приватизација је решење“) и сада их „штреберски“ спроводи, механички, дословно и без запитаности.

Свиђало нам се то или не, аналогија је успостављена и од ње ће се тешко моћи побећи. А на Путину и Русији је сада да се – не само себе ради – потруде и учине све да та аналогија макар не буде дословна. А поготово не у погледу крајњег исхода.         

Када се већ буде налазио у Немачкој, Вучић би могао мало да се распита како се треба поставити према случају оспоравања аутентичности доктората члана владе, с обзиром да је невоља слична Стефановићевој задесила и немачког министра одбране 2011. године, који је био приморан да поднесе оставку.