Случај „Готовина“ и хрватска виртуелна стварност

Хрватска упорно не жели да се суочи са гресима сопствене прошлости, већ је потпуно убеђена у то да је она једина била на страни добра у “домовинском рату” у коме су искључиво Срби били агресори и „зли момци“ који су заслужили сваки презир због својих недела. То је попримило такве размере да је већ постало део колективно несвесног архетипа жртве који је прихваћен од стране хрватске јавности, што се најбоље могло уочити на страственим протестима дела хрватских ратних ветерана који су изразили бурно негодовање услед пресуде Хашког трибунала генералима Анте Готовини који је осуђен на 24 године притвора и Младену Маркачу који је осуђен на 18 година затвора, док је генерал Чермак ослобођен оптужби.[1]

Расположење хрватске јавности јасно осликавају слике које смо имали прилике да видимо из Загреба и других хрватских градова, где су грађани са жестоким негодовањем и звиждуцима пропратили пресуду која је изречена бившим генералима који су одговорни за злочине почињене над цивилима и протеривање више од 250 000 Срба, што представља пример јасног геноцида и етничког чишћења са којим део хрватске јавности упорно избегава да се суочи. Јавност у Хрватској је шокирана одлуком Хашког трибунала. На загребачком Тргу бана Јелачића преко 2.000 окупљених грађана је звиждуцима дочекало изрицање пресуде, а потом је и кренуло на седиште ХДЗ-а. Осим тога, када је званични спикер почео да преводи на екавици, пренос је моментално прекинут јер тобоже окупљени “бранитељи” нису желели да слушају пренос заседања суда на екавици. У “шоку“ због изречене пресуде нашли су се и појединци који су актом самоповређивања испољили патолошки аспект “оданости својој домовини“.[2] Међутим, највише забрињава чињеница да преко 94 процената Хрвата пресуду сматра неправедном.“Пресуда Хашког суда генералима Готовини и Маркачу ујединила је Хрватску снажније него домовински рат“, пише Јутарњи лист и наводи да је истраживање агенције „Медиана“ показало да 95,4 одосто Хрвата пресуду сматра неправедном”.[3]

Чак је и Карла Дел Понте изјавила како је пресуда Хашког трибунала била праведна и у складу са учињеним злочинима над цивилним становништвом: Према њеним речима, удружени злочиначки подухват одсликава ситуацију коју су пронашли истражиоци у свом раду, а тако је било, како каже, и у случају генерала Анта Готовине.[4] Такође, битно је истакнути чињеницу да је РСК била под заштитом УН када је Хрватска извршила оружани напад и протеривање њеног целокупног становништва.

Хрватска влада, која се ових дана налази под жестоким притиском домаће јавности, јединствена је у томе да је пресуда била неправедна и неадекватна јер је и премијерка Јадранка Косор изјавила како је “пресуда хрватским генералима неправоснажна”. “Влада РХ истиче као неприхватљиве изречене тезе о удруженом злочиначком подухвату”, наводи се у саопштењу. Хрватска влада најавила је након ванредне седнице да ће поводом пресуде тражити статус пријатеља суда у овом случају. “Војна акција Олуја за Хрватску представља легитимну одбрамбену акцију предузету у циљу ослобођења државног територија”, наводи се у саопштењу на Интернет страници владе.[5] Ово јасно говори о чињеници да ни хрватска влада није спремна да се суочи са голим чињеницама, али још више упућује на могућност захлађивања односа између ЕУ и Хрватске у овом тренутку, што су и бројни окупљени грађани изразили негодовањем на трговима хрватских градова.

Што је важније, Трибунал је пресудио да је постојао “удружени злочиначки подухват” који је подразумевао циљно и намерно протеривање српског становништва из Републике Српске Крајине, који је организован са Фрањом Туђманом на челу. Ово представља значајни дипломатски ударац Хрватској која још увек не жели да се суочи са бројним ратним злочинима који су почињени над недужним српским цивилима током операције “Олуја” у лето и јесен 1995. године. Да подсетимо, у тој “акцији” хрватске војске страдало је више од 2 000 цивила и војника. Како наводи документациони центар “Веритас”,[6] до сада (новембар 2009. године) верификовано је 6.792 погинулих и несталих лица са подручја РХ и бивше РСК, углавном српске националности. Током акције на Книн и остале цивилне циљеве пало је преко 1 800 пројектила. Осим тога, “хрватско зракопловство” је намерно пројектилима засуло колоне српских избеглица које су бежале од терора хрватских регуларних и паравојних јединица. Тачан број жртава у овим нападима се никада није могао утврдити.

Ипак, упркос протестима и негодовању које стиже из Загреба и других хрватских градова, тешко је да ће Хрватска окренути леђа ЕУ и сигурно је да ће њено политичко руководство нужно морати да прогута “горку пилулу” и настави са званичном политиком, али истовремено остаје нада да ће хрватска јавност овом пресудом напокон смоћи снаге да се суочи са својом прошлошћу, што је неопходно уколико желимо трајан мир и стабилност на овим просторима. Није праведно да се само једна страна извињава и суочава са неделима појединаца. Неопходно је да то учине све стране у сукобу, што нарочито важи за један део хрватске јавности која и даље упорно наставља да живи у једној колективној виртуелној стварности.