"Олуја" на ћирилицу

Ово што се сад дешава у неким хрватским градовима, подсећа на нешто што би могло да буде скеч Топ листе надреалиста. Људи јуришају на табле на којима су написане исте речи, само различитог писма, и туку се због тога. Лако би могао да се замисли Неле како у студију слуша Ђуру, дописника из Вуковара, који усред протеста узвикује ,,Ћирилица – здраво''. Након што су у Вуковару постављене свега четири табле са текстом на латиници и ћирилици, широм Хрватске одржани су протести, неколико полицајаца је повређено, а бачено је и пар експлозивних направа. И пре непуних месец дана, из Хрватске је опет стигао материјал за Надреалисте. Удружење хрватских бранитеља Домовинског рата 91. упутило је захтев градоначелнику Новог Сада да се ,,на истакнутом месту'' постави спомен плоча хрватским бранитељима. Кад им је то одбијено, написали су и отворено писмо председнику Николићу.

И постоји ту још један детаљ, који је такође део балканског надреализма. Зар фраза ,,двојезична табла'' не звучи мало чудно? Чини се као исти језик, само различитог писма. Слова на спорним таблама исписују готово исте речи, од ријечи до речи. Можда је ово прави моменат да се укључе лингвисти, да коначно кажу своје мишљење. Нешто ту није нормално, да постоји језик са истим речима, а да има два имена. Језик је један. Или смо га ми украли од Хрвата, или су га они украли од Срба.

Не може да постоји исти језик са два имена. Моје мишљење је да су га они украли, али опет, лингвистика је чудна наука, поготово кад лингвисти ћуте и не користе језик. Не звучи баш нормално да се истим језиком говори у Србији, Хрватској, Босни, Црној Гори и да сваки језик има своје име. И не звучи баш нормално да се сви праве надреалисти поводом тога. Не звучи нормално да лингвисти ћуте. Ако га је неко ,,позајмио'', ред је да то и призна. Американци, рецимо, су га узели од Британаца, онда кад су узели и територије, али су били довољно културни да то и признају.

Уколико је неко заборавио, један од званично главних разлога због које је почела ,,балван револуција'', када су 1991. хрватски Срби направили барикаде испред српских места у Крајини и Славонији, била је ћирилица. Први разлог је био тај што су Срби као конститутиван народ избачени из новог хрватског Устава, неки други разлози били су и хрватска шаховница из периода НДХ, која се одједном појавила на новој застави, и величање усташа, од којих су се неки вратили из емиграције. Али некако ћирилица је била најзвучнији разлог. У међувремену, Срби у Хрватској су изгубили ћирилицу, као и рат. Али Хрватска је постала део Европе, и у склопу општег цивилизовања, власти су се одлучили да Србима врате део права, макар само козметички.

Али и тако мали и безначајни акт некима смета. Представници "Штаба за одбрану хрватског Вуковара" (?) захтевају од Владе да одмах прекине са применом Уставног закона о правима националних мањина. Председник тог Штаба каже ,,за премијера је рат можда готов, али за Вуковарце још траје''. У Шибенику су организовали потписивање петиције против увођења ћирилице у Вуковару. На просторије српског Већа у Сплиту је бачена пиротехничка направа. Кад су организовали протест у истом граду, и зауставили саобраћај, возачи се нису бунили, него су излазили из возила и аплаудирали. У Вуковару су припадници Интервентне полиције вратили неколико аутобуса са навијачима Динама, који су кренули на протест. У Дубровнику, Задру и другим градовима опет су се појавили графити ,,Србе на врбе''.

Ако некоме до сад није било јасно да се у Хрватској, код неких Хрвата, мржња према Србима негује онако како се у пристојним породицама негују добре особине, то је ваљда сад јасно. Ако је толико људи данас на протестима у Хрватској, и ако су бесни због безазлених слова, може ли ико да замисли колико су они били бесни 1991? Ако данас нападају стаклене табле, и сопствене полицајце, како ли су тек нападали комшије Србе током рата? Победили су у рату, избацили већи део Срба, скоро етнички очистили Хрватску, али и поред тога су и даље толико пуни мржње. И како је могуће да у Хрватској још увек постоји "Штаб за одбрану Вуковара", и људи који сматрају да рат није готов? И поред победе, и поред етничког чишћења, неко и даље није задовољан, и рат му још увек траје.

Хрватска влада је сад у проблему, као најновија држава заједнице европских народа, у заједници у којој се негују братство и јединство. Како објаснити европским партнерима да у њој и даље постоје штабови одбране и људи за које рат није готов, и који су спремни на насиље због неколико одштампаних слова? Па онда Загреб кроз изјаве званичника покушава да смири страсти, да објасни неким својим грађанима да се у Еуропи не може тако, варварски по ћирилици. И поново се појављују текстови у којима аутори покушавају да одбране тезу да је ћирилица и хрватско писмо [1]. Али, ни једно ни друго није прави приступ, а у званичном Загребу то или не знају, или неће да знају. Изјаве које позивају на помирење су само покушај лечења тренутног проблема, али не и узрока. Такве изјаве се у ,,штабовима одбране'' вероватно доживљавају као покушај наметања, као нешто што мора да се уради због Европе, а не као нешто што је природно да се уради. Али све и кад би такве изјаве деловале, оне би можда прекинуле проблем са насиљем према ћириличним таблама, али не би суштински решиле ништа.

Та мржња према ћирилици и Србима се дуго подгрејавала. Некад се званично подржавала, некад само одржавала или толерисала, али је дуго трајала. И тешко да сад неко може само да забрани људима да то руше, јер не делује искрено. Ако се већ сматра да су Олуја и Бљесак у Хрватској биле легитимне војне акције, а не највеће етничко чишћење у Европи после Другог рата, како онда усташи и домобрану објаснити да сад одједном нема право да се буни због ћирилице? Ако је тај домољуб пушком с правом истерао српске окупаторе, ко сад може да му забрани да комшије Србе зове четницима, и да ломи табле написане на њиховом писму? Ако Томпсон већ пева то што пева, и нико му то не брани, што би се ћирилица трпела? Пре неколико година, организације Срба и Јевреја поднеле су тужбу против Томпсона, и Жупанијско тужилаштво у Загребу је такву тужбу одбацило[2], иако су се на концерту са сто хиљада гледалаца видела усташка иконографија и чули узвици ,,Убиј Србина'' [3]. Хрватском друштву је потребна катарза, и реално сагледавање прошлости, уколико жели да оствари цивилизацијски напредак и закорачи у 21. век.

У текстовима који су ових дана објављивани у Хрватској углавном се све води око тезе и питања како се осећају хрватски бранитељи и породице страдалих, кад се у Вуковару појавила ћирилица? И сви се озбиљно баве тим питањем, и све то би било смешно, патетично и надреално, да није тако трагично. Одговор је једноставан, требало би да се осећају нормално, и да их то не дотиче. Осим уколико, наравно, поред ћирилице не мрзе и Србе. Јер кад нешто мрзимо, онда мрзимо и све што је у вези са тим. А нема никаквог разлога да неко мрзи ћирилицу. Она није окупаторска, није четничка, није ни Аканова ни било ког другог. Није чак ни симбол Србије. Она је писмо српског народа. Народа од којих су неки комшије Хрвата, које ваљда ови не мрзе.

Али, кад смо већ код питања осећања људи, како се нико не запита како је било Србима почетком рата, кад се шаховница појавила на застави, први пут после Другог светског рата? И како им је сад, са том истом шаховницом? За разлику од ћирилице, која је само писмо, и никакав симбол, под тим симболом, шаховницом су убијани људи, спровођен је геноцид, она се вијорила над Јасеновцом и другим концентрационим логорима. Па опет нико не прича о осећањима преживелих Срба, који морају да живе под том злогласном заставом. Да ли би немачки Јевреји живели под заставом са свастиком?