Kardelj naložio izolaciju - Ispovest Titove udovice (8)

Nije teško odgonetnuti ko bi mogao biti autor ideje da se Jovanka Broz izoluje od svog supruga i iz sredine u kojoj se kretala.

Kao i za mnoga druga rešenja, i ovde je duh Edvarda Kardelja, tvorca samoupravnog sistema, došao do punog izražaja. Učestvujući u jednoj od rasprava, koje su imale zadatak da partijskim sredstvima “ukrote goropad” zvanu Jovanka, on je rekao:

- Znate, ako je Jovanka Broz omogućila da se iz vana deluje prema Titu, onda je ona bolestan čovek, koji je do te mere bolestan, da postaje direktno opasan za Tita. Moram da kažem da je stvoren jedan sistem izolacije Tita od njegove političke okoline. Jer, recimo, meni nikad nije bilo teže doći do Tita nego što je sada. Ja sam ranije mogao da samo okrenem telefon, da kažem: “Zdravo, imaš li vremena, kada da se nađemo...” Sada je to cela procedura.

Pošto je procenio da Jovanka sigurno neće prihvatiti izveštaj Komisije, čije je formiranje, kako je rekao, inicirao Tito, Kardelj je dao praktično rešenje:

- Ma šta se zaključilo, to neće imati efekta na ponašanje Jovanke Broz. Mislim da ona to ne može razumeti. Naprotiv, bojim se da sve to - po izveštaju ove komisije - ona neće prihvatiti, nego će biti još više razjarena u svojim reakcijama. Sada su stvari otišle toliko daleko da bi Jovanku Broz trebalo potpuno izolovati. Znači, trebalo bi, u dogovoru sa drugom Titom, stvoriti uslove da ljudi koji rade u rezidencijama mogu da kažu: “Izvinite, ja ne mogu s vama o tome raspravljati, ja imam drugačija naređenja”. To isto trebalo bi osigurati i lekarima, da u svako doba mogu da kažu:

“Izvinite, to je naš, a ne vaš posao. Mi smo za to odgovorni i mi moramo da radimo ono što smatramo da po našoj lekarskoj savesti treba da radimo”.

Kao stari teoretičar, Kardelj je odmah analizirao posledice svoga predloga:

- Postavlja se pitanje - kako će Jovanka reagovati ako se nađe u takvoj situaciji. Pošto se kod nje, očigledno, radi o bolesti, ja se bojim da će ona biti navedena na neke nekontrolisane reakcije koje je danas teško predvideti. Možemo sigurno otežati Titov život još više. Možda bi bilo dobro videti šta će Tito reći, pa u najgorem slučaju da mu predložimo da se nekako izoluje od nje. No, Tito se boji skandala. On je, inače, par puta rekao da bi se odvojio od nje, samo ja mislim da se on boji skandala. Tito je, inače, dobar čovek. On oseća neku odgovornost prema njoj. On nju još, podvlačim “još“, nije zamrzeo. On će je na kraju toliko zamrzeti da će onda odnos između njih dvoje biti žestok. I zato se on tu lomi.

Zaokružujući svoje rešenje “Jovankinog slučaja”, Kardelj je rekao da se ne sme prenagliti:

- Ako bismo mi pritiskali na Tita u tom pravcu, možemo izazvati negativnu reakciju sa njegove strane. Ako bi Tito sam ponovo postavio ovo pitanje, da se na neki način rastaje, onda ga u tome treba podržati. I reći mu: “Ako si ti za to, ako si se na to rešio, mi ćemo ti pomoći da se to na najbolji način, bez skandala reši. Glavno je da se ljudi, koji rade kod Tita, dovedu u takav položaj da mogu da se suprotstave Jovanki i da znaju da će imati podršku nekog partijskog foruma ili nekog drugog organa i da neće biti dezavuisani”.

Strategiju ovakve borbe protiv Jovanke Broz Kardelj je izložio 4. marta 1974. na proširenoj sednici Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ, dakle u vreme usvajanja novog ustava koji će biti podloga za razbijanje Jugoslavije. Kakva koincidencija. Titovi saborci već su uveliko vukli svak na svoju stranu. Zemlja je pucala po raznim šavovima i jedino polje gde su jugoslovenske velmože nastupale odlučno i jedinstveno, bila je izolacija Jovanke Broz i njeno rastavljanje od muža.

U januaru 1974. formirana je partijska komisija sa zadatkom da “utvrdi pokušaje pojedinaca izvan rezidencije, koji posećuju Jovanku Broz da utiču na atmosferu i odnose u rezidenciji, da sagleda i oceni optužbe koje je Jovanka Broz iznosila o specijalnom savetniku predsednika Republike i vrhovnog komandanta oružanih snaga za pitanje bezbednosti general-pukovniku Ivanu Miškoviću, da sagleda stanje i odnose u rezidenciji i mogućnosti za poboljšanje organizacije, rada službi koje neposredno rade za predsednika Republike”.

Sastav komisije odgovarao je težini zadatka. Na njenom čelu bio je Rato Dugonjić, tadašnji potpredsednik Predsedništva SFRJ, a članovi Dobrivoje Vidić, član Predsedništva SFRJ, Jure Bilić, Stevan Doronjski, Todo Kurtović i Fadilj Hodža, članovi Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ, i general-pukovnici Miloš Šumonja, DŽemil Šarac i Ivan Kukoč. Bile su, dakle, zastupljene sve strukture - država, partija, vojska.

Komisija je imala delikatan posao. Radilo se “o sumnjičenju kadrova koji rade u rezidenciji za prisluškivanje razgovora i za špijunažu, o uticaju Jovanke Broz na kadrovska i druga rešenja ne samo u rezidenciji nego i šire, o određenim spoljnim uticajima na odnose u rezidenciji i pokušajima Jovanke Broz da se meša u državničke poslove i odluke”.

U toku tri meseca (januar, februar, mart 1974.) komisija je saslušala “23 lica koja su se nalazila na određenim dužnostima u rezidenciji, ili su te dužnosti obavljali u ranijem periodu”. Izjave su, pored drugih, dali general-pukovnik Ivan Mišković, specijalni savetnik predsednika Tita, pukovnik Nikola Marić, načelnik bezbednosti pete armijske oblasti, pukovnik Drago Jovanović iz Uprave bezbednosti SSNO, pukovnik Veljko Dinić, ađutant vrhovnog komandanta, general-potpukovnik Stjepan Domankušić, načelnik Uprave bezbednosti SSNO, pukovnik Pepi Šeparović, načelnik odeljenja bezbednosti predsednika Republike, Aleksandar Petrović, funkcioner Savezne skupštine, pukovnik Ivica Zbiljski, iz rezidencije u Užičkoj 15, pukovnik Kosta Jelčić, ordonans vrhovnog komandanta, Bosa Lojović, službenik u predsednikovom kabinetu, pukovnik Marko Agbaba, Titov vozač, pukovnik Anđelko Valter, načelnik odeljenja bezbednosti predsednikovog kabineta i general-pukovnik Bruno Vuletić, načelnik kabineta vrhovnog komandanta.

Komisija je obavila razgovor i sa generalom armije Ivanom Gošnjakom, generalom Nikolom Ljubičićem, tadašnjim sekretarom za narodnu odbranu, Lukom Banovićem, saveznim sekretarom za unutrašnje poslove, Slavkom Zečevićem, sekretarom za unutrašnje poslove Srbije i Silvom Gorencom, podsekretarom za poslove službe državne bezbednosti.

Saslušana je, naravno, i Jovanka Broz.

Kad smo je, u razgovoru u Ečkoj, zamolili da nam da svoj komentar tih događaja, rekla je:

- Bio je to početak bespoštedne borbe za vlast. Svako je hteo da prisvoji svoj lončić, da prigrabi svoj deo kolača. Verujte, nije se znalo ko za koga radi, ko koga špijunira. Ti ljudi su dobro znali da su meni poznate njihove zakulisne igre i njihovi nezajažljivi politički i državnički apetiti. Znali su da o tome razgovaram sa Titom. I zato su protiv mene pokrenuli tu strahovitu mašineriju intriga i laži, pokušavjaući na sve načine da me odvoje od Tita. U mojoj izolaciji videli su garanciju za ostvarivanje svojih ambicija.

NA NIŠANU MIŠKOVIĆ

Jovanka Broz nije htela da odgovara pred celom partijskom komisijom. Pristala je na razgovor samo sa njenim predsednikom Ratom Dugonjićem. Evo šta nam je tom prilikom rekla (citat je uzet iz tajnog materijala Predsedništva SFRJ, čije je fragmente objavila Biserka Matić. Taj dokument “o neprijateljskom destruktivnom ponašanju i delovanju Jovanke Broz” ima 212 stranica i dva priloga od 15 i pet stranica).

“U tom razgovoru Jovanka Broz je iznela da je služba bezbednosti u rezidenciji okrenuta prema njoj, da je prati i prikuplja informacije o tome šta radi i govori, sve u cilju da je diskredituje u očima Predsednika. Iznela je svoje mišljenje da je služba bezbednosti SR Srbije (Slavko Zečević) u dosluhu sa službom bezbednosti armije u kojoj je Ivan Mišković i dalje prisutan”.

Jovanka je Rati Dugonjiću rekla da ima dokumentaciju koja “sadrži teške optužbe na rad generala Miškovića”. Tvrdila je da je služba bezbednosti u armiji slaba, “okrenuta prema civilima i da iz nje otiču informacije u neželjene pravce”, a pravila je aluzije i na saveznog sekretara za narodnu odbranu generala Nikolu Ljubičića. Ivana Miškovića je optuživala kao “organizatora i inspiratora svih protivzakonskih radnji protiv nje, a u krajnjoj liniji i protiv Predsednika Republike. Dugonjiću je rekla da je Mišković “prelazio svoje nadležnosti (u službu doveo rođake i prijatelje, uglavnom Slavonce, da se bavio ozvučavanjem rezidencije, praćenjem njenog kretanja, otvaranjem njene pošte, vrbovanjem osoblja). Smatra da je Ivan Mišković (hrvatski) nacionalista kao i njegov brat Milan, koji je produžena ruka svoga brata, da takve snage i dalje deluju u Hrvatskoj”.

(SUTRA: „Rat“ sa Ljubičićem i Dolancom)