Istina i pomirenje na ex-YU prostorima | |||
Jugoslavija - država ,,na pola'' |
subota, 01. decembar 2012. | |
Svake godine u ovo vreme jedan deo stanovništva Srbije oboli od neke čudne bolesti, nekako se razneži, kao da kraj novembra, sa raznim virusima i hladnoćom, donese i nostalgiju za starom državom. Neki tvrde da to ima veze sa činjenicom da zaboravljamo loše stvari i pamtimo dobre, ili sa time da su nostalgičari po pravilu bili mladi (ili mlađi) u doba druge Jugoslavije, pa da zbog toga ljubav prema SFRJ nije ništa drugo nego ljubav prema mladosti. Sve je lepše kad je čovek mlad, sunce sija jače, nebo je plavlje, a države izgledaju lepše. Ipak, čini se da nije samo to razlog. Jedan od pokazatelja da to nije jedini uzrok je činjenica da 29. novembra u ostalim republikama nema javnog pokazivanja nežnih osećanja prema bivšoj državi. Nema nostalgičarskih TV emisija, nema prigodnih tekstova u štampi. U Sloveniji se praznik na neki način, kod mladih, obeležava na nivou folklora i egzotike, a u ostalim bivšim republikama SFRJ sećaju ga se jedino stari komunisti i građani. Za sve ostale to je običan datum. Šteta što ne postoji neko istraživanje o tome, ali i situacija na društvenim mrežama i forumima pokazuje različitost u osećanjima prema bivšoj zajedničkoj državi. Sa domaćih naloga se šalju prigodne čestitke, fotografije i propagandno-nostalgičarski filmovi u kojima se veliča SFRJ. Čini se da takvo ponašanje nije na površnom nivou folklora kao u Sloveniji, ili tek čiste neobavezujuće nostalgije, kao među nekim starijim građanima bivših republika. Bilo bi zanimljivo videti rezultate neke ankete, koja bi proverila koliko je to ovde stvar nostalgije, a koliko iskrene želje da nam se bivša velika republika ponovo desi. Naravno, nema ničeg čudnog i lošeg u povremenom dertu i žalu za mladošću. Prosečan čovek živeo je odlično u toj državi. Jedini problemi su bili nestašica kafe i ulja početkom osamdesetih, restrikcije u isto doba, i neki problem koji se zvao ,,stabilizacija'' (šta god to bilo). U poređenju sa današnjim mukama prosečnog stanovnika, to zvuči više nego smešno bezazleno. Na more je čitava porodica putovala od plate zaposlenih, automobil se kupovao od jedne ili dve, a deca su od džeparca kupovala šta god požele. Pasoš nije bio potreban za ,,najlepše more na svetu'', a iz džepa se vadio samo kad se išlo na Ponto Rose, i po Evropi, onako u prolazu. Nostalgija je zato više nego razumljiva. Ali, ne slažem se sa tezom da je to bila tamnica naroda. Ne samo što nije bila tamnica naroda, nego je to morala da bude, ukoliko se želela ozbiljna država. Ili te države nije trebalo biti. Činilo se kao da je nekim narodima bilo dozvoljeno da budu više ,,narodskiji'' od nekih drugih naroda. A sve zbog straha od nečega što su zvali ,,velikosrpska hegemonija''. Dakle, Jugoslavija nije bila melting pot, i zbog toga nikad i nije mogla da bude država od koje se očekivala dugovečnost. To što mi za to nismo znali, naš je problem. Valjda smo previše bili zaslepljeni idejama bratstva i jedinstva da bismo mogli da vidimo da je nemoguće da dugoročno postoji država sa toliko naroda, pogotovo naroda koji nemaju rešena pitanja iz prošlosti. Amerika je država sa puno naroda, ali je tamo napravljen melting pot, pa je to pre svega država Amerikanaca, a onda ostalog. Amerikanac je pre svega, na prvom mestu, Amerikanac, bio on irskog, ruskog ili malezijskog porekla. Onakva Jugoslavija je mogla da bude dugoročna jedino kao država Jugoslovena, nikako drugačije. To možda ne bi prijalo nekima iz prve generacije, ali u trećoj generaciji već bi postojalo iskreno jedinstvo. To bi bila ozbiljna država, sviđalo se to nekome ili ne. Zbog toga je SFRJ bila država na pola, ne zato što je zaostala u nekom razvoju ka celini, nego zato što je zamišljena nakaradno. A sve iz političkog straha i nesigurnosti. Kakva je država bila, tako je i branjena, na pola. Miloševićev rat bio je tipičan primer rata ,,na pola''. Iz istog razloga, brige za sopstvenu fotelju i političku sigurnost. Ni u jednom ni u drugom slučaju nije se vodilo računa o državnim interesima, pa čak i po cenu sopstvene političke sudbine. Država je pravila nerazumne ustupke pobeđenim stranama 1918. i 1945, a Milošević je pravio ustupke ko zna kome. Njegov rat bio je po principu – mi bismo da ratujemo, ali da ne uđemo previše duboko u vašu teritoriju. I ako uđemo, izvinite, vratićemo se, i tako do u nedogled. Ali svet nije mogao dugo da trpi takvo vođenje rata. Onakvu državu je vredelo braniti. Ali ona se branila pregovorima i razgovorima, a ako to nije moglo, onda na graničnim prelazima u Sloveniji, Brniku i luci Kopar, a ne u Vukovaru. Tad je već bilo kasno. Ne radi se o tome da je lako biti general posle bitke, podsetiću na ono što su mnogi ljudi govorili u vreme dešavanja – Kadijević je trebalo da prelomi na vreme i izvede vojni udar. Niko mu u svetu to ne bi zamerio. U našem komšiluku, Grčka i Turska imale su mnogo vojnih udara u trenucima kad je procenjeno da je Ustav ugrožen. Ataturkova Turska nikad ne bi izdržala ovoliko dugo da vojska nije odlučno reagovala u odsudnim trenucima. Niko im na tome nije zamerio. Vojni udar, pa da je doveo političare na neko vojno imanje i tamo ih zaključao kao u Dejtonu, dok se ne dogovore. Ali problem je izgleda u tome što je i Kadijević bio general na pola. Mogao je on, ali nije imao ko da mu naredi na vreme, a nije hteo da se zamera nikome i rizikuje lepo mesto u Generalštabu. I zbog toga nam je i država završila onako kako je i počela, na pola. A takvi su nam i odnosi sa Hagom i našim optuženicima, isto na pola. Poslali smo sve koje su tražili, baš sve, uključujući i bivšeg predsednika države. Predsednika doskora najveće opozicione partije drže tamo ko zna koliko godina zbog navodnog ,,verbalnog delikta'', a niko iz vlasti nikad nije postavio pitanje opravdanosti toliko dugog zadržavanja. Niko nije pitao za njegovo zdravlje, iako svi znaju da je poslat po krajnje besmislenoj optužnici. Dakle, poslali smo naše ljude tamo, i onda ih zaboravili. Hrvatska je, na primer, nerado poslala optuženike, ali kad ih je već poslala, dala im je punu podršku. Nedavno je pušten Haradinaj, zločinac koji je u svojoj autobiografskoj knjizi priznao svoje zločine. Pušten je jer današnja zvanična Priština nikad nije sarađivala sa Hagom. I ne samo što nije sarađivala, nego je u slučajevima protiv njihovih sunarodnika bilo zastrašivanja svedoka, a bilo je i situacija kad su svedoci, u mafijaškoj tradiciji, ,,nestajali'', ili nastradali pod misterioznim okolnostima (17 njih, samo u procesu protiv Haradinaja). I Hrvatska i Priština su sa najvišeg državnog nivoa neprekidno davali javnu podršku svojim optuženicima. Dakle, Hrvati su imali punu saradnju, u pravom smislu, Kosovo nikakvu, a mi smo imali pola-pola. I onda ne bi trebalo da se čudimo što su rezultati ovakvi, što su Gotovina i Haradinaj na slobodi, a naši ili osuđeni, ili u iščekivanju presude. Čak nam je i put u Evropu na pola. Mi bismo da idemo tamo, ali ne bismo da damo Kosovo. Iako sve više postaje očigledno da tako nešto nije moguće. Verovatno nije popularno reći, ali čini se da ni u ovom slučaju politika ,,pola pola'' neće dobro završiti. Ili bi trebalo potpuno zaboraviti Kosovo i zameniti ga za ulazak u Evropu (za nepoznatim rezultatima, a i povodima), ili bi trebalo iseliti Srbe sa Kosova, i proglasiti okupaciju teritorije. Ukoliko se nema sredstava, zatražiti humanitarnu pomoć iz prijateljskih država sa smeštanje izbeglica po preostalom delu Srbije. Nakon toga niko više neće moći da traži da uspostavimo normalne odnose sa albanskom okupatorskom vlašću, neće više biti ni priča o problemu paralelnih institucija, graničnih prelaza i tablica, pitanju autonomije i situacije u enklavama i moći ćemo da uđemo u Evropu. Ako već mi ne možemo da rešimo problem, možda bi trebalo ostaviti sledećim generacijama, onda kad međunarodni položaj Srbije bude jači. Dok se vodi ovakva politika, ljudi tamo i dalje ginu, i dalje nestaju, i dalje žive u stalnom strahu, u getu. Ukoliko je politička ideja da se dobija autonomija za sever Kosova, u zamenu za uspostavljanje normalnih odnosa, to zvuči kao dugoročno loša ideja. To znači da u sledećoj, najkasnije drugoj, generaciji gubimo Kosovo i Metohiju. A ta teritorija je ili naša u celini, ili nije naša. I da završim sa pitanjem nostalgije prema staroj Jugoslaviji. Premijer Dačić, koji je nedavno Sloveniji obećao da će Gorenje dobiti status domaće firme (onoj istoj Sloveniji koja je i započela rat ubijanjem jugoslovenskih vojnika i koja je priznala Kosovo), pre nekoliko dana nam je pokazao kako otprilike izgleda odnos prosečnog Srbina prema Hrvatima. Dačić se novinarima požalio kako može da razgovara sa američkim zvaničnicima, a ne može da dođe do hrvatskog premijera Zorana Milanovića da bi se ,,našlo rešenje za neku normalizaciju odnosa''. Nisam siguran da li iko u ovdašnjoj javnosti smatra da naši odnosi nisu normalizovani odavno, a ta anegdota, uz sve one odlaske naših turista na hrvatsko primorje i u Zagreb u šoping, ne može a da ne podseti na navodnu izjavu (ukoliko je istinita) narodnog heroja Jugoslovenske armije i hrvatskog ministra Stevo Krajačića upućenu Rankoviću: "Koliko još treba da vas pobijemo, da shvatite da nismo braća''. Svaka čast, siguran sam da postoji puno Hrvata koji o Srbima ne misle ništa loše (kao što postoji i dosta Albanaca koji su ustuknuli pred svojom ovako agresivnom novom vlašću), ali istorija nam od njihove zvanične politike nije ništa dobro donela i ako se ovako nastavi, teško da će se tu nešto promeniti. I potpuno je neshvatljivo da neko i dalje pokušava da pravi prijateljstvo sa tom državom. Njihov prethodni premijer Jadranka Kosor u avgustu ove godine u Prištini je izjavila da je ,,Hrvatska najveći prijatelj Kosova na Balkanu''. Ponoviću, da bude jasnije. ,,Hrvatska je najveći prijatelj Kosova na Balkanu''. Kakve prijateljske priče sa Hrvatskom nakon toga mi treba da imamo? I ko je ikome dao mandat da pravi prijateljske odnose? Možemo da budemo dobre komšije, nema razloga da se svađamo, ali prijateljstvo je nešto drugo, i podrazumeva želju obe strane. Zbog toga 29. novembar je nekad stvarno bio veliki praznik, i lep dan za slavlje. Imalo je i šta da se slavi u toj državi, a i puno razloga za slavlje. Danas je nostalgija u redu, žal za lepim vremenima je razumljiva. Ali nakon svega što se dešavalo u dvadesetom veku, sve više od toga je potpuno nerazumljiva masivna erozija samopoštovanja. |