Dok se političari smeškaju, Srbi u Hrvatskoj okruženi mržnjom i nesigurnošću

Jednodnevna poseta gđe Pusić, hrvatske ministrice vanjskih i europskih poslova, Beogradu i njeni sastanci sa najistaknutijim srpskim političarima završeni su, kao što se i moglo očekivati, uobičajenim optimističkim izjava, koje smo poslednjih godina slušali mnogo puta. Donet je jednoglasni zaključak kako odnosi Srbije i Hrvatske idu uzlaznom linijom i da će dve zemlje nastaviti da rešavaju sva otvorena pitanja, gradeći istovremeno veze koje će biti kičma regiona. Razgovarano je o međusobnim tužbama za genocid, sudbini nestalih lica i stambenog zbrinjavanja povratnika i zaključeno da je u svim ovim oblastima postignut “pomak”.

Nisu, razume se, zaobišli ni datum kome se naši vodeći političari toliko nadaju, pa je gospođa Pusić izjavila kako će Hrvatska već tokom iduće nedelje snažno podržati Srbiju na njenom evropskom putu, što je, prirodno, veoma ohrabrilo i obradovalo Državni vrh Srbije a i sve njegove bliže i dalje saradnike i rođake.

Lepo je kad političari govore o uzlaznoj liniji odnosa država, ali bi, pre toga, valjalo, čuti i kakvo je pravo stanje u odnosima njihovih naroda. Da li je, recimo, nestala ili bar smanjena stara i dobro poznata netrpeljivost Hrvata koju ispoljavaju prema Srbima? Prema nedavnim istraživanjima, utvrđeno je da je postotak onih mladih Hrvata koji ne podnose Srbe – danas veći nego što je bio pre 14 godina, te danas samo 7% mladih Hrvata želi Srbe i Srpkinje za bračne drugove, u odnosu na 1999, kada je postotak iznosio 13%. Ne pomažu, već, izgleda, odmažu pokušaji vodećih političara naših zemalja da uspostave bolje odnose među stanovništvom, iako tvrde da su oni na najvišem nivou u poslednje vreme. Narod im izgleda ne veruje da su iskreni, pa se sve više okreće mišljenju koje sluša od gđe Ruže Tomašić, predsednice Hrvatske stranke prava dr Ante Starčević. Gospođa Ruža je i poslanica Evropskog parlamenta, ali joj to ne smeta da izjavi kako ne želi da joj se ćerka uda ni za Srbina ni za bilo kog drugog stranca.

I dok jedni i drugi političari pričaju svoje ohrabrujuće priče, Srbi u Hrvatskoj žive u atmosferi govora mržnje, straha i nesigurnosti. Imovinska pitanja se sporo rešavaju ili odlažu, mogućnosti zapošljavanja su gotovo nikakve, a zatim su tu još i stalni nasrtaji domoljuba na upotrebu srpskog jezika i pisma. Nije teško zaključiti da je oslobađajuća presuda Haškog tribunala Gotovini i Markaču znatno ohrabrila hrvatske srbomrsce pa su organizovali masovne proteste protiv primene zakona o ćiriličnim uličnim tablama u Vukovaru. Uzalud su vladajuća koalicija i bivši predsednik Hrvatske Mesić slali poruke upozorenja ( bivši predsednik države je i prilično zakasnio sa njima). Sada setio da kaže kako je: “Rat protiv ćirilice je anticivilizacijski i antidemokratski potez u službi politike. Spor oko postavljanja dvojezičnih tabli na ulicama u Vukovaru je nametnut i iskonstruisan”. Razume se, Mesićeva zakasnela poruka, kako se i moglo očekivati, nije ostavila nikakav utisak na domoljube.

U vezi sa trenutnim stanjem srpske manjine u Hrvatskoj setio sam se jednog čika Ace Zemunca. O njemu mi je pre više od 30 godina pričao jedan poznanik. Ujak njegove supruge bio je apotekar na jednom ostrvu u blizini Zadra. Možda je to bilo ostrvo Preko, ali nisam siguran. Apotekar se odlično slagao sa meštanima, a i njegovi gosti, pa tako i moj poznanik sa suprugom. A onda je jednog julskog dana na ostrvo stigao stariji čovek, koji je rekao da je iz Zemuna i da se zove Aca.

No ubrzo po dolasku primetio je neobično ponašanje meštana. Izgledalo je kao da ga izbegavaju, a kad bi ušao u prodavnicu i nazvao dobar dan, niko mu nije odgovarao sem prodavca. Čika Aca je malo razmislio i rešio da razgovara sa župnikom.

Nije mnogo okolišio, već je prečasnome odmah posle pozdrava rekao da se zove Aleksandar i da jeste iz Zemuna, ali da je Nemac i po ocu i po majci.

I već sutradan, gde god bi se pojavio, meštani su ga dočekivali sa osmehom i pozdravljali.

Nije mi tek tako pao na pamet čika Aca Zemunac i njegova poseta župniku. Možda bi u pogledu odnosa većine prema prema srpskoj manjini u Hrvatskoj pomoglo posredovanje župnika. Setimo se samo kako su prošle godine pozivali vernike da se na noćnim misama mole za oslobađajuće presude generalima Gotovini i Markaču i s kakvim su ih oduševljenjem oni poslušali.

U ovom slučaju, nije potrebno da ih zovu na molitve, dovoljno samo da im govore kako ne treba mrze Srbe, već da u njima gledaju dobre susede i pomažu jedni drugima. Ukoliko im takve propovedi dozvoli papa Francisko i ako to župnici hoće.