Sporazum o tajkunizaciji

Potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju izazvalo je oštra sukobljavanja na srpskoj političkoj sceni. Najžešća sporenja prouzrokovao je član 135 i pitanje da li se ovim sporazumom posredno priznaje nezavisnost Kosova. U javnosti se začuđujuće malo govori o ostalim odredbama ovog sporazuma, a nakon bombastične najave dolaska italijanskog „Fijata“ u Kragujevac sve je prisutnije mišljenje da će potpisivanje SSP-a doneti ubrzani ekonomski napredak.

Usamljeni kritičari, međutim, upozoravaju na to da pojedine odredbe ovog sporazuma nimalo nisu u interesu Srbije i da će građani imati najmanje koristi. Pored toga, SSP strancima daje privilegije koje do sada nisu imali i koji nijedna zemlja nije prihvatila. Tako smo dobili sporazum koji je i bez sporne odredbe oko Kosova najblaže rečeno problematičan, i koji je, sudeći čak i prema komentarima zakletih pristalica evrointegracija, poput Dušana Janjića, u interesu tajkuna i uvozničkih lobija.

Slobodna trgovina u korist jačeg

Pojedini ekonomisti i političari na sva usta hvale SSP i ističu da je njegovim potpisivanjem (pored CEFTA sporazuma) Srbija zaokružila sistem ugovornih trgovinskih odnosa sa susednim državama, obezbedila slobodan protok kapitala i tržište od preko pola milijarde potrošača. Prema njihovom mišljenju, to bi našu zemlju učinilo dodatno povoljnom za investiranje i poslovanje, te Srbija treba da očekuje dodatni priliv stranih investicija, koje će omogućiti privredni razvoj, veću zaposlenost i bolji život građana. Zagovornici SSP-a pominju da naša preduzeća kroz sporazum dobijaju garanciju da će poslovati sa EU bez prepreka, da je njime osiguran izvoz robe iz Srbije na tržišta EU bez carine, da će olakšati srpskim firmama poslovanje u EU i doprineti rastu njihovog izvoza.

Sporazumom se, dakle, stvara zona slobodne trgovine između Srbije i EU u periodu od šest godina, (1) što znači da bi u tom roku Srbija trebalo da potpuno ukine carine na uvoz sve robe iz EU. Kako se objašnjava, ovaj rok je određen “u skladu sa sposobnošću srpske industrije i poljoprivrede da se prilagode slobodnoj trgovini” (2). Slobodan protok kapitala koristan je za dve jednake privrede, ali u situaciji kada Srbija širom otvara svoja vrata zajednici ekonomski neuporedivo jačoj od nje, pitanje je koliko su u stvari srpska industrija i poljoprivreda sposobne da se prilagode slobodnoj trgovini. Pitanje je šta je do sada učinjeno i šta će se u roku od šest godina učiniti da se pre ukidanja carina EU podigne konkurentnost naše privrede.

Nažalost, uprkos neprestanim zaklinjanjima i recitacijama o evropskim integracijama, do sada nije učinjeno skoro ništa, a ekonomski pokazatelji svedoče o lošem stanju domaće ekonomije. Industrijska proizvodnja u Srbiji je u 2007. godini manja za 4 odsto nego u 1998, BDP je manji nego devedesetih, dok su grinfild investicije najmanje prisutne u strukturi stranih ulaganja. Na tržištu nema slobodne konkurencije, već dominiraju proizvođački karteli i trgovinski monopoli, institucije zadužene za borbu protiv korupcije su slabe, a privatizacija je u velikom broju slučajeva izazivala ozbiljne sumnje. Politika liberalizacije tržišta koja je vođena od 2000. dovela je do toga da se troši više nego što se proizvodi, a dug je porastao na čak 27 milijardi dolara. Inače, važno je napomenuti da od 2000. godine preko 95 odsto proizvoda poreklom iz Srbije može da se uvozi na tržište EU bez plaćanja carine, ali to očigledno nije nimalo doprinelo poboljšanju srpske industrije. Niko nije sprečavao izvoz srpske robe u zemlje EU, osim visokog kursa dinara, koji je činio srpske proizvode skupim, pogodovao uvoznom lobiju i stranim proizvođačima i stvorio ogroman spoljnotrgovinski deficit.

S obzirom na ovakvu sliku, nije teško zaključiti da srpska privreda nije sposobna da izdrži tržišnu utakmicu i konkurenciju iz EU, a ako ekonomija ostane na istom kursu kao u proteklih osam godina, to neće ni biti. Ipak, to naše pregovarače nije omelo da širom otvore vrata Evropi, a za tržišnu utakmicu moraće da budu spremna i javna preduzeća. Srbija je, naime, preuzela i obavezu da u roku od tri godine nakon stupanja na snagu Sporazuma primenjuje pravila konkurencije na javna preduzeća i otvori ih za konkurenciju iz Evropske unije.

Umesto dobrobiti, ovakav SSP će pre značiti veliki problem za pojedine grane domaće privrede, a neke će doći u opasnost da budu ugašene. Što se tiče proizvodnje i trgovine, sporazum predviđa zaštitne mere, ali su one ograničenog karaktera. Kako se u članu 41 sporazuma navodi, “prilikom odabira zaštitnih mera, prvenstvo mora da se dâ merama koje najmanje remete sprovođenje ovog sporazuma.“

Zadovoljenje tuđih interesa

Ovakav sporazum umesto interesa Srbije štiti vitalne interese bogatih zemalja Zapada, a Srbiji onemogućava suvereno vođenje ekonomske politike (kao i u nizu drugih oblasti). Sporazum predviđa da o njegovom sprovođenju odlučuje Savet za stabilizaciju i pridruživanje, koga će činiti članovi Saveta Evropske unije i članovi Evropske komisije s jedne, i članovi Vlade Srbije s druge strane, a odluke ovog saveta će obavezivati ugovorne strane. (3)

Pored ovih odredbi, sporazum strancima daje privilegije koje nijedna zemlja nije prihvatila. SSP predviđa da se preduzećima iz EU daje pravo sticanja vlasništva nad nepokretnostima. Takođe, ovim preduzećima se daju ista prava kao i srpskim privrednim društvima u pogledu javnih dobara i dobara od opšteg interesa. (4) Ovo očigledno nije učinjeno u interesu građana Srbije, a posebno treba istaći da su Albanija i Hrvatska u svojim sporazumima izričito isključile jednaka prava nad navedenim dobrima. Čak su i sadašnje nove članice EU i u procesu pridruživanja izričito isključile prirodna bogatstva, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište. Estonija, Letonija, Litvanija, Slovačka i Mađarska su zadržale ograničenja u pogledu kupovine poljoprivrednog zemljišta i šuma tokom sedam godina od učlanjenja, sa mogućnošću produženja za još tri godine, Češka slično, Poljska zadržava restrikcije čitavih 12 godina, a Slovenija može primenjivati poseban mehanizam tokom sedam godina.

Prema članu 63, državljanima EU će takođe biti dopušteno da poseduju nekretnine u Srbiji. (5) Verovatno da oni koji su pregovarali znaju zašto je ovo učinjeno, a jedan od razloga su verovatno cene poljoprivrednog zemljišta u zemljama centralne i istočne Evrope, kao i na zapadnom Balkanu, koje su neuporedivo niže nego u EU. Opravdana je bojazan da bi se zemlja kupovala samo u špekulativne svrhe, a u situaciji kada hrana u svetu poskupljuje, ovo je još jedan vrlo velikodušan poklon strancima. Čini se da se SSP omogućava da stranci, uz pomoć domaćih saradnika, eksploatišu ili postanu vlasnici srpskog poljoprivrednog zemljišta, šuma, voda i ostalih prirodnih bogatstava.

Novac na dugom štapu

Pristalice sporazuma smatraju i da bi ratifikacija SSP-a našu zemlju približila statusu kandidata za članstvo u EU, a da bi ta činjenica omogućila veću finansijsku pomoć EU i pristup „značajnim razvojnim fondovima”. To, međutim, ne mora da bude tačno. Prema tvrdnji Maje Kovačević, šefa Kancelarije za pridruživanje SRJ Evropskoj uniji 2001–2003, EU će u periodu od 2007. do 2013. godine pružati bespovratnu finansijsku pomoć svim zemljama zapadnog Balkana, u vidu programa pod nazivom Pretpristupni instrument (IPA), ali raspolaganje ovim sredstvima ni u kom smislu nije uslovljeno potpisivanjem SSP-a. Razlika između zemalja je u obimu predviđenih sredstava, ali ni to nije direktno u vezi sa statusom zemlje u procesu integracije, već je rezultat odluke EU. SSP-om je predviđena finansijska pomoć i zajmovi (član 115) (6), ali je ona uslovljena ispunjenjem određenih političkih kriterijuma i daljim napretkom demokratskih, institucionalnih i ekonomskih reformi. S obzirom na to kako su ove reforme u dosadašnjem periodu sprovodile vlasti, čini se u Srbiju neće stići mnogo novca koji predviđa SSP.

Ovaj sporazum svakako da nije potreban da bi se sprovele odgovorne i osmišljene reforme, niti je neophodan za poštovanje zakona, borbu protiv korupcije i monopola, za tržišnu ekonomiju i strategiju ekonomskog razvoja. Prave reforme u Srbiji do sada nisu ni sprovođene zbog interesa različitih lobija i tajkuna. Budući da su te grupe uspevale da Srbiju urede prema svojim potrebama, ne čudi ni da su imale ogroman uticaj na sam sadržaj sporazuma. Prema tvrdnjama direktora Foruma za etničke odnose Dušana Janjića, sporazum sa Evropljanima je veoma nepovoljan, naročito za srpske proizvođače, a naš pregovarački tim je radio za interese uvoznih i trgovačkih lobija. Janjić, koji je inače dugogodišnji zagovornik evrointegracija, smatra da će ovakav sporazum od Srbije napraviti društvo sa 100.000 enormno bogatih građana, dok će ostalima zapasti uloga puke sirotinje.

Prema njegovom mišljenju, aneksi SSP-a su veoma nepovoljni po Srbiju, a njima su ugroženi, pored industrije, i energetika i poljoprivreda. Prema njegovim tvrdnjama, na ovakav način se ugrožava proizvodnja semena (koja je do sada bila jedna od retkih vrlo uspešnih oblasti u Srbiji), a takođe se i daje prednost genetski modifikovanoj hrani. Janjić tvrdi da su se srpski pregovarači odrekli nacionalnih brendova u oblasti proizvodnje, a da za njih nisu obezbedili kompenzaciju. Nadležni u Kancelariji za evropske integracije Vlade Srbije demantovali su Janjićeve tvrdnje vezane za poljoprivredu (ali ne i ostale tvrdnje), ali u svakom slučaju zamerke čoveka koji se godinama zalaže za evrointegracije ukazuju na to da pojedini članovi i aneksi SSP-a idu direktno na štetu Srbije. Posebno je važno da ovim sporazumom odnos Srbije i Evropske unije postaje dvostrano obavezujući, sa tačno utvrđenim pravima i obavezama obeju strana.

Proces pregovora o SSP-u između Srbije i EU počeo je 10. oktobra 2005. svečanom sednicom u Palati Federacije, kojoj su prisustvovali visoki zvaničnici tadašnje Srbije i Crne Gore i EU, a pregovori su zaključeni 10. septembra 2007. godine u Briselu. S obzirom na to da su trajali približno dve godine, reklo bi se da su pažljivo pretresena sva pitanja, a da su naši pregovarači radili u najboljem interesu Srbije i njenih građana. Međutim, sudeći prema pojedinim odredbama, čini se da je tokom procesa nestručno i podanički prihvatano sve što je nekome iz EU padalo na pamet (da se evropski “prijatelji” ne naljute), a usput je izgleda nuđeno i ono što oni nisu tražili.

S obzirom na ovako loše ispregovaran sporazum, sva sreća što je odmah suspendovan od zemalja EU. Ostaje nada da će ga i Skupština Srbije odbiti i da ga neće ratifikovati. Takođe, sâm sporazum članom 133 (7) dozvoljava otkazivanje ili suspenziju, tako da ostaje nada da će ga, i ako ga nova skupština usvoji, i ako on u nekom trenutku stupi na snagu, neka sledeća odgovorna skupština i vlada otkazati.

Fusnote:

1. Prema članu 17, Srbija će zonu slobodne trgovine morati da uspostavi i sa Turskom, koja je ustanovila carinsku uniju sa EU.

2. Tempo liberalizacije i stepen zaštite zavisiće od stepena osetljivosti proizvoda za industriju Srbije. Definisane su tri grupe industrijskih proizvoda prema osetljivosti, za koje će liberalizacija biti ostvarena nakon perioda od dve, pet, odnosno šest godina. Treba reći da je Makedonija uspela da zaštiti svoju proizvodnju deset godina, a naši pregovarači su i tu bili otvoreni. Tako se u članu 23 navodi da Srbija iskazuje spremnost da snizi svoje carine u trgovini sa Zajednicom brže nego što je predviđeno, ako to dozvole opšte privredno stanje i stanje u odgovaraju ć em privrednom sektoru.

3. Član 119

Ovim se osniva Savet za stabilizaciju i pridruživanje, koji će nadzirati primenu i sprovođenje ovog sporazuma. On će se sastajati na odgovarajućem nivou u redovnim vremenskim razmacima i kada to okolnosti zahtevaju. On će razmatrati sva važna pitanja koja proističu u okviru ovog sporazuma i sva druga bilateralna ili međunarodna pitanja od zajedničkog interesa. Savet za stabilizaciju i pridruživanje će se sastojati od članova Saveta Evropske unije i članova Evropske komisije s jedne, i članova Vlade Srbije s druge strane. Savet za stabilizaciju i pridruživanje će doneti svoj poslovnik o radu. Članovi Saveta za stabilizaciju i pridruživanje mogu odrediti da budu zastupljeni u skladu sa uslovima utvrđenim Poslovnikom o radu Saveta.

Savetu za stabilizaciju i pridruživanje će, naizmenično, predsedavati predstavnik Evropske zajednice i predstavnik Srbije, u skladu sa odredbama koje će biti utvrđene Poslovnikom o radu Saveta.

U pitanjima koja se nje tiču, Evropska investiciona banka će učestvovati u radu Saveta za stabilizaciju i pridruživanje u svojstvu posmatrača. Radi postizanja ciljeva ovog sporazuma, Savet za stabilizaciju i pridruživanje ima ovlašćenje da, u predvi đenim slučajevima, donosi odluke u okviru delokruga ovog sporazuma. Donesene odluke će obavezivati ugovorne strane, koje će morati da preduzmu mere neophodne za njihovo sprovođenje. Savet za stabilizaciju i pridruživanje takođe može davati odgovarajuće preporuke. Savet će sačinjavati svoje odluke i preporuke na osnovu dogovora postignutog me đu stranama.

4. Član 53.

5. Bez obzira na odredbe ovog člana:

(a) Nakon stupanja na snagu ovog sporazuma, društva kćeri i ogranci privrednih društava Zajednice imaće pravo da koriste i uzimaju u zakup nepokretnosti u Srbiji;

(b) Nakon stupanja na snagu ovog sporazuma društva kćeri privrednih društava Zajednice imaće pravo sticanja i uživanja svojinskih prava na nepokretnostima kao i srpska privredna društva, a u pogledu javnih dobara/dobara od opšteg interesa, ista prava koja uživaju srpska privredna društva, kada su ova prava potrebna za obavljanje privrednih delatnosti radi kojih su osnovana;

(c) Četiri godine nakon stupanja na snagu ovog sporazuma, Savet za stabilizaciju i pridruživanje utvrdiće mogućnost proširivanja prava navedenih pod (b) na ogranke privrednih društava Zajednice.

5. Član 63
Po stupanju na snagu ovoga sporazuma Srbija će da dopusti državljanima država članica Evropske unije da stiču svojinu nad nepokretnostima u Srbiji, uz potpunu i celishodnu primenu postojećih postupaka. U periodu od četiri godine od stupanja na snagu ovoga sporazuma Srbija će postepeno usklađivati svoje zakonodavstvo koje se odnosi na sticanje svojine nad nepokretnostima u Srbiji kako bi državljanima članica Evropske unije osigurala isti tretman kao i svojim državljanima.

6. Radi postizanja ciljeva ovoga sporazuma i u skladu s članovima 5, 116 i 118, Srbija može da primi od Zajednice finansijsku pomoć u obliku bespovratnih sredstava i zajmova, uključujući zajmove Evropske investicione banke. Pomoć koja je previđena SSP-om zavisiće od daljeg napretka u ispunjenju kopenhagenskih političkih kriterijuma, a naročito ostvarivanja posebnih prioriteta iz Evropskog partnerstva. Uzeće se u obzir i rezultati godišnjih pregleda o državama u procesu stabilizacije i pridruživanja, naročito u vezi sa naporima primaoca da sprovede demokratske, ekonomske i institucionalne reforme i ostale zaključke Saveta koji se posebno tiču programa prilago đavanja. Pomoć koja će biti dodeljena Srbiji biće usmerena ka uočenim potrebama, dogovorenim prioritetima, mogućnosti apsorpcije i isplate i merama preduzetim radi sprovođenja reformi i restrukturiranja privrede.

7. Član 133

Ovaj se sporazum sklapa na neograničeno vreme. Svaka strana može otkazati ovaj sporazum na taj način što će obavestiti drugu stranu. Ovaj sporazum prestaje da važi šest meseci od dana slanja takvog obaveštenja. Svaka strana može da suspenduje ovaj sporazum, sa trenutnim dejstvom suspenzije, u slučaju ako druga strana ne poštuje neki od suštinskih elemenata ovog sporazuma.