Leteći evri

Katastofalna privatizacija i slabo ulaganje u oživljavanje industrije, što bi dugoročno održalo privredni sistem Srbije, rezultirali su velikom budžetskom i javnom potrošnjom i rastućim spoljnotrgovinskim i platnobilansnim deficitom. Privredni model koji je bio sprovođen u od 2001. do 2008. , kada je trošeno mnogo više nego što je stvarano, pokazao se kao promašen, a zahvaljujući svetskoj finansijskoj krizi, nepovoljni ekonomski pokazatelji sada su još vidljiviji . Jaz između potrošnje i BDP-a deluje nepremostiv, dok su spoljni izvori novca, kojima je pokrivana ova razlika u mnogome presahli ili poskupeli. Pored toga, ekonomska kriza je svuda izazvala promene smera globalnih tokova kapitala, koji se sada sve više kreće od periferije prema centru, što se sada dešava i u Srbiji, što izazva dodatno pogoršanje neravnoteže u bilansu plaćanja sa inostranstvom i usporavanje razvoja. Druga posledica odlaska kapitala je deprecijacija, odnosno gubljenje vrednosti nacionalne valute.

Dogovor više ne važi

Iako odliv kapitala iz Srbije dodatno otežava njen položaj, trenutno ne postoji ni način da se on zaustavi. U periodu od početka ekonomske krize on je bio sprečen samo administrativnim merama odnosno tzv. „Bečkim dogovorom“. Kada je naime krajem 2008. kriza započela, zemlje u tranziciji došle su u veoma ranjivu poziciju i mogućnost da će se banke u stranom vlasništvu povući. Nagli odliv kapitala izazvan njihovim odlaskom bi ih doveo u težak položaj i mogućnost ekonomskog kolapsa, a strahovalo se da bi se onda lančanom reakcijom kolaps vrlo brzo mogao preneti i na Zapad, zbog čega je pod okriljem Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), pokrenuta „Bečka inicijativa“, odnosno sporazum kojim bi se osigurala prisutnost stranih banaka u tranzicionim zemljama. Inicijativa je okupila regulatore i supervizore EBRD iz zapadne i istočne Evrope, stručnjake MMF-a i predstavnike nacionalnih banaka i vlada tranzicionih zemalja. Banke su se tada obvezale da će zadržati, pa i pojačati nivo finansiranja i kapitala nekih podružnica u tranzicionim zemljama, kako bi održale dotadašnji nivo aktivnosti. Ujedno je dogovoren i mehanizam finansijske pomoći za zemlje najteže pogođenim krizom.

U domaćoj javnosti „Bečka inicijativa“ je predstavljena kao dogovor NBS i najvećih stranih banaka koje posluju u Srbiji (Inteza, Rajfajzen, Euro EFG, Nacionalna banka Grčke, Unikredit, Sosijete ženeral, Alfa, Folksbanka i Pireus). U situaciji mogućeg kolapsa, Inicijativa je došla kao dobro rešenje, jer je u jeku svetske ekonomske krize trebalo omogućiti refinansiranje dospelih kreditnih obaveza i „veću izloženost“ banaka prema Srbiji. Posle postizanja dogovora, strane banke u Srbiji u 2009. godini tako nisu smanjile ukupni iznos kredita u odnosu na 2008. godinu, čime je garantovano prisustvo određene količine novca na tržištu, što je pomoglo da se kapital održi na odgovarajućem nivou i spreči njegov odliv. Prema mišljenjima domaćih stručnjaka, taj sporazum bio je najbolja mera ekonomske politike prošle godine, pošto je njime sprečeno da blizu četiri milijarde evra, koje je dospevalo za naplatu preduzećima u 2009. godini, napusti zemlju, i to u momentu kada je većina stranih banaka bila spremna na smanjenje plasmana.

Zemlje u tranziciji, pa i Srbija, preživele su tako najjači udar krize, a Bečki sporazum trebalo je da važi do 1. januara 2011. Na novom sastanku u Beču održanom krajem februara ove godine rešeno je međutim da se uslovi za banke ublaže, pošto su, kako je tada saopšteno, „stabilizacijom makroekonomskih kretanja u Srbiji stvoreni uslovi za postepeno smanjivanje obaveza banaka o kreditnoj izloženosti.“ Izmenu dogovora odobrili su i stručnjaci MMF-a, pošto se po njima više ne dovodi u pitanje likvidnost, jer banke imaju dovoljno novca od međunarodnih finansijskih institucija i iz sopstvenih izvora. Prema tim izmenama, bankama koje danas posluju u Srbiji dato je odobrenje da tokom ove godine, ukoliko bude potrebe ostave svoje kreditne aktivnosti na istom nivou, ili da ih smanje po potrebi,  odnosno da ove godine nivo kredita određuje samo tržište. Tadašnji guverner NBS Radovan Jelašić najavio je da će banke će u aprilu 2010. moći da povuku 20 odsto svojih plasmana u odnosu na isti period prošle godine, ali da „ne očekuje smanjenje kreditnih plasmana“, već kako je rekao, „s obzirom na postignutu stabilnost, moguće je i povećanje“.

Posle izmena Bečkog dogovora nisu izostale optimističke poruke domaćih vlasti da „domaća privreda počinje da se oporavlja, a da se platni bilans već znatno poboljšao“, a najavljivano je da će matice banaka koje posluju u Srbiji nastaviti da pomažu u kreditiranju srpske privrede“. Nasuprot tome, pojedini stručnjaci su prognozirali da bi Srbija zbog toga u kratkom roku mogla da ostane  bez nekoliko milijardi evra. Takva predviđanja zasnivali su na lošim pokazateljima s početka  2010, pošto je i tada vrednost dinara padala, nelikvidnost se povećavala, a promet i platežna moć opadali. Vreme je naravno demantovalo navode bivšeg guvernera, a relaksacija Bečke inicijative već je proizvela očekivane negativne efekte, odnosno odliv kapitala iz Srbije. Privreda Srbije je i dalje u krizi, ionako slaba industrijska proizvodnja još nije počela da izlazi iz stagnacije, preduzeća su u teškom položaju, a kamate banaka se ne smanjuju, što se objašnjava povećanim rizikom u uslovima krize, slabe ekonomije i nestabilne valute. U isto vreme, banke, iako imaju dovoljno kapitala, sada ga sve ređe u vidu kredita unose u privredu, jer procenjuju da nije racionalno da sredstva u filijalama u Srbiji stoje neiskorišćena dok se u centralama banke suočavaju sa problemima. Pojedine strane banke već su najavile da bi suvišnu likvidnost htele da ulože u privrede sa boljim izgledima, odnosno da iznesu novac iz zemlje. 

Svi žele evro

U takvim okolnostima, tražnja za stranim novcem je povećana. Pored navedenih razloga, iznošenje evra iz zemlje prouzrokuje i to što i banke svoje ranije dinarske plasmane sada zamenjuju evrima. Naime, jedna od odlika dosadašnje monetarne politike Srbije bila je privlačenje kratkoročnog ili špekulativnog kapitala, čiji je veliki priliv dovodio do viška novca u opticaju i stalnog inflatornog pritiska. Višak novca se povlačio kroz tzv. repo-operacije, odnosno trgovinu državnim hartijama od vrednosti, na šta je NBS plaćala ogromnu kamatu (između 16 i 19 odsto) Banke su zato kapital radosno unosile u Srbiju i odlično zarađivale uz ekstra povoljne kamate i povoljan kurs. Kada je NBS najzad smanjila kamate i pokrenula proces tzv. „deevrizacije“, banke su svoje dinarske plasmane počele da zamenjuju deviznim. Pored toga, banke kupuju velike sume evra za potrebe firmi uvoznica, koje moraju da pokriju svoja dugovanja u inostranstvu, a preko 400 miliona evra banke su kupile od NBS i zbog „deevroizacije“ privrede, odnosno zato jer moraju svojim centralama da plaćaju kredite u evrima, pošto su te kredite brojne domaće firme uz pomoć države zamenile dinarskim. Takođe, tajkuni vlasnici of šor kompanija dinare koje zarađuju preko svojih trgovinskih lanaca, menjaju za evre i prebacuju ih na račune svojih firmi u inostranstvu. Sve to utiče da tražnja za dinarom konstantno slabi, i utiče na pad njegove vrednosti, dok bi privreda, a posebno stanovništvo vrlo teško podneli da kurs ode na primer na 150 ili više dinara za evro. Koliku-toliku stabilnost dinara stoga održavaju samo intervenicije Narodne banke Srbije, koja je, da bi sprečila strmoglavi pad dinara , samo od početka godine prodala čak 1,19 milijardi evra. Najveći deo te sume otišao je naravno izvan Srbije.

Centralna banka sada troši novac iz deviznih rezervi, ali to ne može da poveća vrednost dinara, već samo da dozira njegov pad. To je nedavno, krajem maja priznao i sam, sad već bivši guverner Radovan Jelašić, koji je izjavio da "dinar danas ima najnižu vrednost u poslednje četiri godine“. Jelašić je priznao i da jedan broj stranih investitora želi da se povuče, a da na kurs negativno utiče i to što „imamo veći odliv od priliva novca“ i rekao da će rast evra biti zabrinjavajuć ako bude ugrožena stabilnost cena. U situaciji kada Srbija beleži odliv kapitala, rezerve centralne banke bi ako se ovako nastavi, mogle relativno brzo da se istope, tako da bi bez aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom, Srbija svakako već doživela finansijski i privredni kolaps. Da bi se negativni trendovi preokrenuli, bilo bi potrebno da dođe do dodatnog priliva sredstava, ali su izgledi za taj priliv u ovim uslovima prilično slabi. Za to je potrebno stvoriti uslove za nova strana ulaganja i podržati razvoj konkurentnog izvoznog sektora. U tom smislu, pomaže slabljenje dinara, jer to čini troškove rada i ostalog nižim, a privredu Srbije konkurentnijom. Verovatno zbog toga Srbija sada ima preračunato u evrima najniže plate u regionu, ali nije dovoljno, niti moguće, samo oboriti dinar da bi stvari krenule na bolje. Izmena naopakog ekonomskog sistema postavlja se zato kao imperativ, ali se to ne može očekivati od onih koji su privredu i doveli u ovakvo stanje.