Današnja kriza označava kraj ekonomskog razvoja podsticanog samo pomoću kredita. Ipak, razvezivanje čvora u koji je suviše slabi finansijski sektor upleo ekonomiju zahteva vreme. Nesumnjivo, i dalje ne postoji konsenzus o tome šta je potrebno učiniti.

Socijalni nemiri na Islandu mogli bi da budu vesnik onoga što će se dešavati u Evropi, a naročito u Srednjoj Evropi i na Balkanu, kada posledice krize budu prešle iz banaka u bakalnice. Pad islandske krune je veoma poučan.

Svet tone u tešku globalnu ekonomsku stagnaciju, verovatno najtežu za poslednjih četvrt veka kakvu svet možda nije video od Velike depresije. Ova kriza je „delo Amerike“ na više načina.

U zapadnoj štampi se mogu pročitati prezrive konstatacije kako su Amerikanci davali kredite nesolventnim pojedincima, a Evropljani nesolventnim državama. Kako se u Srbiji i u okruženju priprema doček Nove krizne 2009. godine. Neće valjda nas.

Istočna Evropa je danas talac zaduženih građana i bankarskog sistema koji po oprobanom receptu moralnog hazarda sebi prisvaja profit, a na državu prevaljuje sve konsekvence svojih loših odluka.

Zašto je bitna ova blamaža Svetske banke? Zato što je ovo poslednje poglavlje u tužnoj priči o “ekonomskom stručnjaku” koja je osnova politike Zapada prema siromašnim zemljama od kraja Drugog svetskog rata.

Nije prijatno kada se Međunarodni monetarni fond umeša u domaće poslove. Ali, ovog puta je, verujem, podrška posebno dobrodošla, jer oluju koja se nazire iza zapadnih granica nije dobro dočekati bez manevarske rezerve.

Ruski potrošači i ovih dana plaćaju 1000 kubika prirodnog gasa oko 100 dolara, a nama su poslali račun sa cenom od oko 500 dolara za istu količinu, što predstavlja poskupljenje u odnosu na prošlu godinu od preko 100 odsto.

Povećane kamate za kredite u evrima, pa i za subvencionisane, a zajmovi indeksirani u „švajcarcima” ukinuti.