AP Vojvodina je, dakle, suštinski, nacionalizovala najmoćniju finansijsku ustanovu Vojvodine. Ovim je novosadski centralizam, uz pomoć i saradnju stručnog kadra G17, prigrabio ustanovu koju su stvarale najuspešnije firme i privrednici Vojvodine.

Statistika ukazuje da su velike koristi od učlanjenja imale nove članice, ali ono što ostaje veliki problem unutar EU jeste nejednakost u razvoju, cenovne razlike i poreska opterećenja, kao i veoma neujednačen standard života njenih građana.

Preko 47 miliona Amerikanaca nema nikakvo zdravstveno osiguranje. Broj onih koji ne mogu da ga priušte porastao je za blizu 20 odsto u poslednjih sedam godina i nastavlja da raste. Procenjuje se da svakoga dana 14.000 ljudi ostaje bez zdravstvenog osiguranja.

Nameće se potreba izgradnje novog multivalutnog svetskog monetarnog sistema, u kojem će svaka nacionalna valuta učestvovati u skladu sa ekonomskom snagom zemlje koja je tu valutu emitovala.

Pitanje je šta, kako, kome se i zašto plaća. Na javnu raspravu o finansiranju u zdravstvu nije pozvana Unija poslodavaca, ali ni svi oni koji plaćaju doprinose. Rasprava kreće u leto, kada su svi na odmorima, poželjno je da bude brza, uz „podobne“ sagovornike. Demokratski.

Dok su na Zapadu, u SAD i u Velikoj Britaniji centralne banke smanjivale kamatne stope radi pokretanja privrede i njenog većeg kreditiranja, u Srbiji je referentna kamata povećana, samo zarad većeg profita zapadnih banaka koje rade na teritoriji Srbije.

Privatizacija započeta zakonom iz 2001. uspela je da promeni vlasničku strukturu srpske privrede, ali zbog svog kriminalnog obeležja nije uspela da stvori zdravu privredu. Veliki broj preduzeća je kupljen zbog nekretnina, a ne zbog proizvodnje, dok je jedan deo firmi bukvalno očerupan.

Siromašne zemlje nemaju toliko para. Međunarodne organizacije im tobože pomažu, a u stvari im čine štetu. Umesto stvarne pomoći, nudi im se zajam. A poznato je da su mnoge zemlje u razvoju jedva uspele da vrate dugove.

Jednostavno rečeno, koristi ekonomskog rasta su otišle uglavnom u džepove plutokrata, a ne većine stanovništva. Pa, zašto onda nije došlo do revolucije? Zato što je postojalo rešenje: zaduživanje. Ako nisi mogao da zaradiš, mogao si da pozajmiš.

Greške u lečenju kao posledica nesavesnog lečenja veoma su  retke, a mnogo češće predstavljaju rezultat sistemskih problema i/ili neizbežnog nepovoljnog ishoda. Odvajanje “žita od kukolja” treba sprovesti u sistemu našeg društva, a ne među doktorima.