Позиција Србије је нарочито деликатна, јер се процес европске интеграције одвија у контексту дипломатске битке за компромисно решење везано за коначни статус КиМ. Узимајући у обзир taj контекст за европску интеграцију, многи гласови настоје да умање значај овог процеса.

У исто време јак динар у односу на стране валуте је водио већем увозу, смањивао извоз и проузроковао огроман дефицит текућег рачуна. Све ово је водило смањењу конкурентности домаће привреде и паду запослености. И тако пуних десет година.

Становништво би врло тешко поднело да курс оде на 150 или више динара за евро. Колику-толику стабилност динара одржавају само интервениције НБС, која је, да би спречила стрмоглави пад динара , само од почетка године продала чак 1,19 милијарди евра. Највећи део те суме отишао је изван Србије.

У том контексту, правилније би било да је у закону о НБС написано да је циљ српске централне банке да буде као Бундес банка. Тада се више не би говорило о прихватању европских стандарда и европског пута, већ о прихватању немачких стандарда и немачког пута.

Ако погледамо резултате који су постигнути до избијањa светске економске кризе, лако ћемо закључити да се у погрешној економској политици крију фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза их је само показала у јаснијем светлу.

Битно је нагласити да је Србија само малим делом запала у тешку друштвену и економску кризу због светске, а поготову грчке кризе, а те кризе званичницима служе само као алиби при објашњењу све веће друштвене и економске кризе у Србији.

Оно што је Влада обећала, а јавност подржала, нажалост није у потпуности или уопште није реализовано. Уместо тога имамо пребацивање одговорности и смањивање буџетских издвајања за инвестиције.

У случају да дође до успешне ревитализације, стартних 49% државе вредело би много више новца од сада уобичајених 70%. Износ менаџмент бонуса од 35% вредан је уласка у овако ризичан и тежак посао опоравка.

Евро је идеологија. То је због тога што се од његовог увођења сматрало да је он једина могућност. Наводно – није било алтернативе. Мада је читав низ економиста указивао на сценарио који се сада одиграва, њихови ставови нису били узимани у обзир.

Где је логика да девизне резерве пласирамо у депозите западних банака уз симболичну камату, а оне тим истим новцем купују трезорске записе нашег министарства финансија (или записе НБС) или одобравају кредите грађанима Србије уз лихварске каматне стопе.