Ко је крив за светску финансијску кризу

Финансијско-економску кризу у САД, највећу од Велике економске кризе 1929. године, изазвали су људи запослени у аналитичким одељењима великих банака, хеџ-фондова и осигуравајућих друштава, са докторатима из области теоријске физике, примењене математике и (разних) техничких наука. Они су убедили управљачке делове финансијских организација у којима су радили да их математичке методе, технике и формуле могу заштитити од губитка. (Идеја се састојала у томе да се не зна колики ће бити добитак и да ли ће га бити, али се губитак може елиминисати.) Како се све ово завршило добро нам је познато. Губитак се (до сада) изражава у хиљадама милијарди долара. Ово је нека врста историјског реваншизма, освета математичара за бар три века (од Исака Њутна и заснивања више математике) понижавања од стране оних који имају новац. (Они који су имали обичај да кажу: „Кад новац говори остали ћуте“ (међу њима и најумнији људи), сада и сами морају да ћуте јер је новац изгубљен.)

Финансијска математика, ма колико добра била, не може вас заштитити од губитка. Не морате имати неко посебно знање, искуство или интуицију да бисте делили то уверење.

Финансијски аналитичари (или квантитативни аналитичари, или „кванти“, како сами себе називају) измислили су велики број (такозваних) заштита од ризика („хеџирања“) и велики број различитих „деривата“ (derivative), финансијских инструмената коришћених да се опишу уговори који се тичу неког права у вези са одређеном имовином, а којима се тргује на берзи. Не тргује се одређеном имовином на берзи, већ неким правом у вези са том имовином.

„Хеџирати“ значи заштитити, одатле назив хеџ-фондови. Другим речима, компензовање ризика куповином различитих везаних уговора, назива се хеџинг.

У ширем смислу, „хеџинг“ (hedging) значи редукцију ризика (губитка) коришћењем веза између различитих ризичних инвестиција (или опклада). Концепт се широко користи у тркама коња, клађењу у осталим спортовима и, наравно, високим финансијама. На располагању вам је пуно врста „хеџинга“, између осталих и хеџинг који зависи од модела (model-dependent hedging), хеџинг који не зависи од модела (model-independent hedging), делта, гама и вега хеџинг (delta, gamma and vega hedging), статички и динамички хеџинг (static and dinamic hedging), маргинални и креш или платинасти хеџинг (margin and crash or platinum hedging), хеџинг са уведеном, стварном и различитим непостојаностима (hedging with implied, actual and different volatilities)... И тако даље.

„Опција“ (option) јесте, на пример, право да се купи или прода одређена имовина, по договореној цени, у одређеном тренутку у будућности.

Ево неколико примера опција као основних деривата: кол опције (call), пут опције (put), ванила (vanilla), ОТЦ (over the counter), европске (European), америчке (American), бермудске (Bermudan), баријерне (barrier), бинарне или дигиталне (binary or digital), егзотичне опције и опције које зависе од путање (exotic and path-dependent options), сложене (compound), које се могу проширивати и које се не могу проширивати (extendible and nonextendible), нок-ин и нок-аут опције (knock-in and knock-out options), азијске (Asian), „гледај уназад“ опције (lookback options), опције на више различитих имовина (multi-asset options), па без превођења, down-and-out, down-and-in, up-and-out, roll-up, roll-down, soft barrier options, париске (Parisian), и, мој лични фаворит, дугина баријерна опција (rainbow barrier option).

Ово је само првих неколико слова у азбуци деривата. После њих иду друга слова, па речи, па реченице... Иако велики, број различитих деривата је, свакако, мањи од броја небеских тела у космосу.

Број различитих типова „хеџинга“ и различитих врста деривата сведочи, сам за себе, о предимензионираности утицаја финансијске математике у финансијским институцијама. (Ако већ, уместо речи предимензионираност, не желимо да употребимо неке теже, рецимо, озбиљна патологија, тешка епидемија или болест у поодмаклој фази опасна по живот. Или, стање близу хаоса, безумља и мрака.)

Како је све то почело?

Друга половина деведесетих година двадесетог века била је преломна. Број запослених у аналитичким одељењима великих инвестиционих банака прешао је „критичну вредност“, дошло је до квалитативне промене у теорији и пракси инвестиција и „кванти“ су себе почели да схватају као (мање или веће) богове, „господаре свемира“ и оне који могу видети „како ће се ствари одвијати“.

Што, наравно, нису могли.

Један истакнути квант рекламирао је своју књигу 2006. године као „књигу која ће вам омогућити (ако је прочитате) да разумете већину уговора који се тичу деривата, да разговарате о тој теми током пословне вечере као познавалац, да нађете посао на Волстриту и, најзад, да положите испите који вас чекају“.

Или, поднаслов познате књиге из 2004. године: „Савршени хеџер и лисица“ (The Perfect Hedger and the Fox), где је лисица, обратите пажњу, зарада на берзи.

Аналитичаре инвестиционих банака слушали су сви – не само инвеститори већ и домаћице. Извесна Еби Џозеф Коен, главни менаџер банке Голден Сакс стигла је тада на шесто место по утицају у свету, испред генералног секретара ОУН.

У финансијском свету уобичајено се користе три врсте „анализе“: фундаментална, техничка и квантитативна.

Фундаментална анализа покушава да одреди „праву“ цену предузећа, дубинским разматрањем добрих и лоших страна предузећа: праћењем баланса у дужем року, проценом менаџерског тима, патентних права, парница које предузеће води и томе слично. Другим речима, фундаментална анализа покушава да стигне до „срца“ предузећа, уз доста рачуна, пројекција и чега све не. Ово звучи као заиста разуман начин да се стигне до реалне цене акција предузећа. Озбиљна потешкоћа у вези са овим приступом је да је потребно да сте школовани књиговођа и треба да имате пуно стрпљења. И, да не заборавим, треба упорно, дуготрајно и систематски да радите. Упркос свему томе, најважније чињенице могу вам остати недоступне.

„Кванти“ занемарују ову врсту анализе (класичне економске анализе), јер захтева пуно рада, искуства и знања које они не поседују. У овој врсти анализе битно је ко је директор предузећа.

У техничкој анализи интересују вас само подаци садржани у цени акција предузећа у дужем временском интервалу. Тражите и одређујете специфичне обрасце у цени акција и, у складу са тим, вршите предвиђања. Вероватно је највећи део техничке анализе бесмислица (у чему се слажем са „квантима“).

Квантитативна анализа била је најуспешнија у последњих педесетак година (како „кванти“ верују), заснивајући чврст темељ за такозвану портфолио теорију, цене деривата и управљање ризиком. Ова врста анализе полази од тога да су финансијске величине, на пример цене акција и каматне стопе, случајне величине, и онда бира најбољи модел за ту случајност.

Квантитативна анализа своди целу класичну економску анализу (фундаменталну анализу) на коришћење нових метода финансијске математике. У овој врсти анализе није битно ко је директор предузећа. Није битно, чак, ни шта предузеће производи.

Основа квантитативне анализе (или квантитативних финансија) јесте теорија случајних процеса. У темељу теорије случајних процеса налази се Брауново кретање.

Брауново кретање (Brownian motion) или Винеров процес (Wiener process) јесте посебна врста стохастичког (супротно томе детерминистички) процеса која заузима централно место у теорији вероватноће, теорији стохастичких процеса, статистичкој физици, финансијама... Брауново кретање коришћено је у финансијама од почетка 20. века, али је теорија подигнута на квалитативно виши ниво тек пошто су објављени чланци Блека, Шолса и Мертона (Black, Scholes and Merton), 1973. године. Од тада су опције, фјучерси и многи други финансијски деривати освојили међународни свет финансија. Ово је, такође, довело до нове (примењене) димензије захтевне математичке дисциплине-стохастичког рачуна.

Године 1997. за своју формулу Мертон и Шолс добили су Нобелову награду за економију.

Блек-Шолс-Мертон техника (метод, приступ) заснива се на Блек-Шолс једначини, што је линеарна параболична парцијална диференцијална једначина. Ова једначина има експлицитно (аналитичко) решење, у смислу да не морамо користити искључиво нумеричке методе да бисмо стигли до решења. Аналитичка решивост Блек-Шолс једначине је, сигурно, један од разлога за велику популарност овог приступа.

Блек-Шолс једначина је само математичка једначина, то није „Блек-Шолс свет“ (Black-Scholes World), како га „кванти“ схватају.

„Кванти“ за себе говоре да раде у „индустрији“, као што адвокати и правници (који држе до себе) кажу да раде у „фирми“. Толико је велико, значајно и опште познато шта значи радити у „индустрији“ да то не мора ни да се објашњава. То је још један доказ озбиљних грешака у перцепцији и аутоперцепцији „кваната“.

Квантитативне финансије примењене на берзи нису „индустрија“, већ преименовано „берзанско мешетарење“. Кина, у оквиру свог модела привредног развоја, намерно није дозволила да на берзи настане, развије се и размахне оно што „кванти“ називају „индустријом“.

Нису сви били одушевљени развојем „индустрије“. Ален Гринспен је 1996. године, када је индекс Дау-Џонс први пут прекорачио 6000 јединица, деловање америчких инвеститора описао као „ирационално претеривање“. Грубо говорећи, поручио им је: сасвим сте полудели!

Прва потврда једног високорангираног банкарског службеника да су „кванти“ озбиљно (суштински) криви за светску финансијску кризу стигла је у августу 2009. године. Тада је бивши (две године након престанка обављања директорске функције) генерални директор Ситигрупе (Citygroup), Ј. Принс (Prince), у интервјуу телевизијској станици CNN, изјавио да је „бес грађана оправдан“ и „да је поверење у математичке моделе било неумесно“. То неумесно, језиком господина Принса, значи да је и сама Ситигрупа крахирала у почетној фази кризе, у другој половини 2007. године.

Овакве изјаве, нажалост, још увек су изузетак. И даље влада завера ћутања на Волстриту, са тежњом да се ништа, суштински, не промени.

Са друге стране, истраживачки рад и праћење светских токова у области квантитативних финансија, али без примене на берзи, веома је важно за сваку државу која жели да буде озбиљна. На пример, по угледу на Истраживачки центар за квантитативне финансије (Quantitative Finance Research Center) у Сиднеју, у Аустралији, и код нас би требало формирати такву установу. Треба имати на уму да резултати квантитативне финансијске анализе нису кључ за привредни развој државе, али би (такви резултати) могли нашу заједницу да, у великој мери, чувају од потенцијалних губитака које би „кванти“ и овде могли да направе.

На крају, укратко, квантитативни финансијски аналитичари („кванти“) јесу „успешно“, уз много труда и напора, при томе веома добро плаћени за свој посао, креирали глобалну финансијску нестабилност џиновских размера. Таква финансијска нестабилност је, затим, постала глобална економска нестабилност, која је, онда, прерасла (или управо прераста) у друштвену нестабилност.

Не би био први пут, да се супротности и напетост, настали на таквом економском и друштвеном темељу, разрешавају ратом. Глобалним.