петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Економска политика

Спасити или гасити

PDF Штампа Ел. пошта
Петрица Ђаковић   
петак, 11. јун 2010.

(Нин, 10.6.2010)

Ако изузмемо велике државне системе и комунална предузећа, приватизација у Србији је такорећи завршена, рећи ће упућени у овај процес, нарочито они који не мисле да је приватизација светла тачка десетогодишње транзиције. Њен крај, међутим, није дошао зато што су сва некадашња друштвена предузећа добила новог, приватног власника. Напротив. На сајту Агенције за приватизацију стоји да је непродато још близу 600 предузећа, док њих 150 чека на продају било методом тендера или аукције. Приватизација, оваква каква је била последњих 10 година, сматрају скептици, завршена је зато што је продато све што је неко желео да купи, а на државној „грбачи“ остала су она предузећа која никоме за ову последњу деценију нису била интересантна. Да ли зато што је цена коју је држава одредила за њих потенцијалним купцима била висока, превелики број запослених, застарела и пропала технологија и опрема, велика дуговања или то што су одавно изгубили тржишта за пласман својих производа, тема је за неку другу причу.

Тек на терету државе, а тиме и пореских обвезника нашла су се и она предузећа која су била продата, али је због непоштовања уговорених обавеза Агенција за приватизацију раскинула уговор са новим власником. Подсећамо да је свака четврта приватизација у Србији била неуспешна и да су таква предузећа држави враћена углавном у лошијем стању него што су била пре продаје.

Последњих месеци скоро да чешће можемо чути како је Агенција поништила још један купопродајни уговор, него што је продала неко непродато предузеће, па се број непродатих само увећава.

А рок за завршетак приватизације истекао је одавно, ако ћемо се држати онога што пише у закону. Додуше, тај рок је неколико пута померан. Последње четири године се сваки 31. децембар проглашавао за дан када ће приватизација друштвених предузећа бити окончана, али већ данас је јасно да тај процес неће бити завршен барем још две-три године. Поготово што је држава у међувремену, свесна кризе и стања у сопственим предузећима, привремено одустала од њихове продаје. Разлог за то је што их овакве, какви су, неће нико, макар они коштали и један долар. Најбоља илустрација за то је панчевачка Петрохемија коју је држава пре отприлике годину дана покушала да „утрапи“ НИС-у, тачније Гаспромњефту, као већинском власнику за тај симболике ради, један долар, али Руси на то нису пристали. Има ли онда бољег одговора на питање у каквом су стању некадашњи привредни симболи Титове Југославије, системи који су некада запошљавали и десетине хиљада људи. Додуше, ни данас број радника у њима није за потцењивање.

Кроз неколико примера као што је Петрохемија коју је Влада више пута током последњих неколико година покушала безуспешно да прода, НИН је настојао да сазна шта се у тим предузећима дешава тренутно, како она послују, колико људи запошљавају. Шта ће држава са њима, а шта о њиховој судбини мисле економисти?

Кренимо редом. Од малопре поменуте Петрохемије. Направљена је тако да зависи од НИС-а и држава је у два наврата покушала да је прода Русима у пакету са Нафтном индустријом Србије, а онда и једној иранској компанији али јој ништа од тога није пошло за руком.

Због проблема са сировином, Петрохемија је прошле године обустављала рад, да би на крају договором тог предузећа, државе и НИС-а о репрограму дуга Нафтној индустрији од 86 милиона евра и редовном снабдевању Петрохемије примарним бензином, производња у овој фабрици била настављена. Прошле јесени је тако изгледало да и менаџмент и запослени, а и држава као власник, могу да одахну до тренутка док не удоме ово предузеће. Међутим, како је недавно саопштено из панчевачке фабрике, проблеми и даље постоје. Руси, тврди и директор Саша Павлов и представници синдиката, не испоручују примарни бензин према договору од прошле године па би већ на јесен поново могли остати без сировине неопходне за производњу. У Петрохемији тврде да НИС има за циљ да ово предузеће оде у стечај, како би га се на тај начин домогли за мале паре и без икакве обавезе према радницима.

Судбину некадашњих југословенских гиганата од којих најчешће зависи цео један град одсликава и Рударско-топионичарски басен Бор који држава није успела да прода ни из три пута, упркос најављеном великом интересовању и домаћих и страних инвеститора. Пошто је од почетка тврдила да се не сме дозволити да предузеће као што је РТБ Бор оде у стечај, Влада се одлучила да ствари преузме у своје руке. Тако су недавно приликом посете Бору, и председник Тадић и министар економије Динкић најавили инвестиције од 450 милиона евра за Рударско-топионичарски басен Бор, а ових дана требало би да буде потписан и уговор о кредитирању изградње нове топионице бакра.

Небојша Ћирић, државни секретар Министарства економије и регионалног развоја, каже за НИН да држава улаже напоре да кроз процес реструктурирања помогне сваком предузећу од стратешке важности, да „стане на ноге“ и да га припреми за потенцијалну продају или стратешко партнерство.

„Свако oд ових предузећа је у различитој ситуацији и ми као министарство настојимо да за свако предузеће појединачно пронађемо адекватно решење поштујући специфичност ситуације у којој се налази. Једном речју, не постоји једно јединствено решење за сва предузећа која су у тешкој ситуацији. Примера ради, ХИП Петрохемија је `испливала` из прошлогодишње кризе и данас је један од највећих српских извозника. Такође, новом систематизацијом радних места и социјалним програмом број радника је смањен за 540, а фонд плата је готово преполовљен. Реализујући све препоруке Владе РС, те значајним побољшањем комерцијалних уговора и оствареним енергетским уштедама, ниво месечних губитака је умањен за чак више од 50 одсто. Реструктурирањем смо направили огромне уштеде од 60 до 65 милиона евра на годишњем нивоу, а у наредном периоду уговорићемо и кредит који ће гарантовати држава у отприлике истом овом износу, како би панчевачка Петрохемија потпуно стало на своје ноге. Ово ће бити модел опоравка и за остала предузећа која су важна за Србију, све док не нађемо купца или стратешког партнера“, каже Небојша Ћирић.

Са друге стране, домаћи привредници и пословни људи са којима је НИН разговарао углавном кажу да је то залудно бацање пара у бунар. Подсећамо, највећи број ових предузећа преживљава захваљујући државним субвенцијама од којих се исплаћују плате, а са друге стране дугови за доприносе, порезе, струју, воду, комуналије само се увећавају. Они најчешће сматрају да се држава на овај начин удвара бирачима, а запослени у тим предузећима настављају да живе у илузији да имају посао и да ће једног дана бити боље. Они подсећају и да су у неким од тих предузећа, које држава помаже и која годинама уназад бележе огромне губитке, плате запослених биле и двоструко веће од плата у оном здравом делу привреде која остварује профит.

Горан Николић из Института за европске студије подржава државу у намери да покуша спасавање највећих друштвених предузећа. Николић каже за НИН да би рецепт за нека од њих могла да буде крагујевачка Застава. „Влада мора, буквално, вући за рукав стране инвеститоре, нудећи им и бесплатно земљиште и пореске олакшице и разне субвенције само уколико желе да купе неко од тих предузећа“.

Нема сумње да се држава, судећи по тренутном статусу непродатих предузећа, одлучила да их „спасава“ реструктурирањем и да их тако припрема за боља времена. Тако су четири од пет великих система које је НИН анализирао у процесу реструктурирања. Тренутно се продаје једино Прва петолетка из Трстеника, холдинг који има још десетак зависних предузећа и који је протеклих година неколико пута спајан и раздвајан у посебне фирме, све по вољи будућег купца. И опет ништа. Остао је непродат, са истим проблемима и још већим дуговима.

 

Већина директора великих друштвених система избегава да говори о стању у сопственим предузећима. Мирко Стојовић, директор прибојског ФАП-а, некада највећег произвођача камиона на Балкану, један је од ретких који је био спреман да говори о стању у овој фабрици. ФАП је, да подсетимо, имао до сада два покушаја приватизације, а тренутно се преговара о стратешком партнерству са кинеским произвођачем камиона Донгфенгом. „Ми тренутно радимо са 30-40 одсто капацитета и без обзира на субвенционисану куповину камиона имамо малу тражњу на домаћем тржишту. ФАП не би могао да опстане без помоћи државе“, каже Стојовић. Он међутим није желео за НИН да каже колике су субвенције које ово предузеће добија из државног буџета и колики су дугови. „Субвенције варирају из месеца у месец и не видим зашто бих говорио колике су оне, када то не раде ни друга предузећа. Дугови су такође пословна тајна, али могу рећи да они нису велики и да је Агенција за приватизацију проценила да је ФАП здраво предузеће које уз инвестиције може веома брзо да стане на ноге и послује нормално“.

Оправдан је интерес државе да субвенционисањем таквих предузећа одлаже решавање социјалних проблема за десетине или стотине хиљада радника. Само колико то још може да траје, јесу ли те паре бачене или се оваква предузећа ипак могу спасити, па на крају и продати, када за њихову куповину буде заинтересованих?

Економиста Славиша Тасић, професор на универзитету у Кијеву, каже за НИН да би прво требало видети шта су разлози због чега ова предузећа нису до сада приватизована. „Један од разлога може бити почетна цена на аукцијама или додатни услови попут инвестиција и социјалног програма на тендерима. Али ако је неко предузеће остало непродато и поред нулте цене, онда је проблем у његовој рентабилности и солвентности. Она имају негативну вредност, што значи да су већ у банкроту“.

Тасић сматра да таква предузећа никако не би требало да спасава држава, јер она то не уме да ради. „Mи и имамо приватизацију зато што се показало да држава, или прецизније речено, политичари, не умеју да воде предузеће, осим ако им не дате монопол. А ако не умеју да их воде, како очекивати од њих да их спасу“?

Економиста Милан Ковачевић за НИН каже да је приватизација друштвених предузећа, на начин како је спровођена до сада, завршена. „Једини начин да се покушају спасити та предузећа којих нажалост има све више и више, јесте да се држава, тачније надлежна министарства и Агенција за приватизацију искључе из тог процеса. Уместо тога, потребно је направити прецизан списак предузећа, видети у каквом су она стању и применити менаџерско управљање, односно расписати конкурс за склапање уговора о управљању тим предузећима. Тако бисмо видели има ли заинтересованих за тај процес, какве су њихове идеје и стратегије, шта треба чинити са тим предузећем како би оно почело да послује позитивно. Онога ко пристане да ради тај посао и уради га ваљано треба онда платити за то“, каже Ковачевић.

Мада Ковачевић каже да држава никако не сме пристати на недавни предлог представника крупног бизниса да им се да по једно предузеће на управљање, тачно је, међутим, да између његовог и њиховог предлога и нема велике разлике. Наиме, да подсетимо, на састанку између Владе, бизнисмена и синдиката, с краја априла, поједини бизнисмени понудили су своје бесплатне менаџерске услуге уверени да нека од ових предузећа пропадају искључиво због лошег управљања њима, што такође није далеко од истине.

Тешко ко је у Србији поверовао у њихов патриотизам, питајући се зашто, када већ верују да могу спасити нека од тих предузећа, не купе исте макар и за динар. Са друге стране, привредници одговарају да у њиховом предлогу нема ништа лоше, да њима таква предузећа не требају, они само желе да помогну држави да професионалнијим управљањем и одлучивањем у тим фирмама покушају да их спасу лоших одлука и нагомилавања губитака. Ако Влада има бољи предлог или идеју, они немају ништа против.

Зоран Дракулић, власник Ист поинта и један од озбиљнијих учесника у досадашњој приватизацији, предлагао је такође да се распише конкурс, па нека се јави свако ко има идеју како опоравити неко предузеће. Држава би, предлагао је он, онда одлучивала ко је дао најбољу понуду и ко има најбоље референце за такав посао. „Не можете ви свакоме ни да дате предузеће и да после четири месеца видите да ништа није урадио.“

Истина је међутим да привредници предузећа неће, јер ће са њима добити и огромне дугове и велики број запослених. Милан Ковачевић сећа се да је 2001. године био члан радне групе за израду Закона о приватизацији и да је тада указивао да је одабрани модел погрешан. „Не можете купцу натоварити велики број запослених и условљавати га неотпуштањем или социјалним програмом. Прво је требало отарасити се имовине која не служи производњи. Онда видети колико оптимално треба радника и толико оставити у предузећу. За вишак радника треба да се побрине држава, а не будући власник. На држави је да се бави социјалном политиком али њен проблем је што тим радницима не може понудити друго радно место.“.

Наши саговорници сумњају да ће држава успети у намери да та предузећа успешно реструктурира. Славиша Тасић верује да ће се њихова приватизација на крају завршити стечајем који не мора да значи да је предузећу дошао крај мада се у јавности то доживљава тако. Да би привредни систем очистила од фантомских и фиктивних предузећа Влада је донела и нови Закон о стечају којим се у предузећу чији рачун је блокиран дуже од три године аутоматски покреће стечајни поступак. За горепоменута предузећа стечај свакако није опција, барем не још неко време иако је већина њих, рекло би се, одавно зрела за то.

 
 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер