Још једна изгубљена деценија

Нема тог ветра који би био наклоњен

ономе ко не зна куда плови.

 Мишел де Монтењ (1533-1592)

Ускоро се навршава десет година од „српске октобарске револуције“ (2000), па је то прилика да сумирамо шта је у протеклој деценији постигнуто у разним областима, међу којима и у економији. Тек после промене власти у Србији приступило се суштинској економској транзицији, што је кашњење од једне деценије у односу на друге постсоцијалистичке државе. Такво временско кашњење био је огроман недостатак, али је то – у исто време – била и велика шанса да се избегну грешке, заблуде и лутања кроз које су пролазиле друге привреде у транзицији.

Нисмо извукли поуке из грешака других земаља

„Српска октобарска револуција“ изненадила је и саме лидере ДОС-а („Демократска опозиције Србије“) који нису имали јасан план како земљу извести на пут економског просперитета.[1] Управо је то била ситуација која је омогућила међународној заједници да нам понуди своје “добре услуге” (кроз већ готове програме реформи и иностране саветнике). Јасно је било да се нова власт у Србији неће определити за програм економске модернизације земље који би се спроводио у интересу већине њених грађана, него за један универзалан, већ готов неолиберални програм економских реформи – базираних на „Вашингтонском договору“[2] разрађеном од ММФ-а, Светске банке, Министарства финансија САД и УСАИД-а – а који се спроводи у интересу светске олигархије[3] и крупног капитала , те једног уског компрадорског[4] слоја који се формира у земљи.

Међутим, нове власти су еуфорично нудиле визију савремене демократске Србије у којој ће у кратком периоду (за годину, две) доћи до дугорочно одрживог економског просперитета и осетног раста стандарда становништва. У том циљу организовани су каравани („Србија на добром путу“, „Поносна Србија“) – састављени од владиних економских чиновника и медијски експонираних академских економиста – који су крстарили градовима Србије, а „независна“ средства информисања свему томе давала су огромну медијску потпору. Невероватно али истинито, они су ту еуфорију заснивали на економској теорији (неокласична економска мисао), стратегији (неолиберална шок терапија) и политици (Вашингтонски договор) која се, у последњој деценији ХХ века показала изузетно неуспешном у свим државама где је примењивана. Упркос томе та политика је упорно натурана (од ММФ-а) и пропагирана (од стране иностраних саветника и домаћих медијски експонираних академских економиста) многим европским постсоцијалистичким и земљама Латинске Америке. Постојало је претерано веровање у аутоматизам тржишног саморегулисања (Смитову „невидљиву“ руку тржишта), али и убеђеност у потребу хитног повлачења државе из економске сфере.[5]

Економска политика заснована на принципима Вашингтонског договора вођена је у интересу светске олигархије и крупног капитала који имају огромну финансијску моћ, те и могућност да у сиромашним земљама обликује политички и медијски простор и усмеравају економску политику према својим интересима, те истовремено онемогуће било какву озбиљну критику. Уместо да се посвете изградњи адекватне институционалне инфраструктуре за тржишну привреду, успостављању владавина права и стварању оптималних услова за конкуренцију и дугорочно одржив динамичан привредни раст, наши реформатори су акценат ставили на стабилизацију, либерализацију и приватизацију – који чине основне елементе Вашингтонског договора.

Стабилизацију су, углавном, свели на стабилан курс динара,[6] тачније политику прецењеног курса динара која „поскупљује“ домаћу робу на иностраном тржишту и дестимулише извоз, а подстиче увоз пошто страна роба постаје „јефтинија“. У таквој ситуацији скоро да било какав извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван, што доводи до раста спољнотрговинског дефицита и „гушења“ домаће производње. Радикална либерализација која је спроведена одмах на почетку ДОС-ове власти допринела је додатном „гушењу“ домаће производње пошто је просечна увозна царинска стопа сведена на једноцифрену (у кратком року смањене су на трећину), а укинута су и готово сва ванцаринска ограничења.

Стабилизација и либерализација, како су спровођене у Србији, довели су до „гушења“ домаће производње и обарања вредности наших предузећа која, у условима масовне приватизације, прелазе у руке нових власника по изузетно ниским ценама, па су, добрим делом, у праву и они који говоре о распродаји државне имовине. Поред тога, наши реформатори су се определили за модел приватизације продајом у коме се остварени приходи, углавном, не користе за привредни развој него за текућу буџетску потрошњу.

Проблем наших реформатора састојао се и у томе што они нису схватали да се развој не може подстаћи већом потрошњом, поготово не потрошњом робе из увоза, као што је то случај у Србији. Искуство земаља које су успешно модернизовале своје привреде показује да су оне радиле супротно – подстицале су штедњу.[7] Један од важнијих елемената успешног развоја Јапана (после Другог светског рата) и земаља југоисточне Азије (последњих деценија) јесте стратегија развоја која се ослањала на марљивост грађана, малу личну и заједничку потрошњу и високу стопу штедње. Поред тога, раст се подстицао и потцењивањем вредности домаћег новца, заштитом домаћих произвођача, добрим образовним системом и постизањем консензуса кроз препознавање колективног интереса. Сличним моделом развоја Кина последње две деценије 85% инвестиција финансира из домаће штедње (15% отпада на стране инвестиције) и годинама бележи двоцифрене стопе раста.[8]

Светска економска криза (2008) напокон је ставила тачку на теоријске спорове о економском неолиберализму.[9] Тако редакцијски уводник у једном од најугледнијих светских часописа Фајненшл тајмс (22. маја 2008) – посвећен закључцима Извештаја Комисије за раст и развој – почиње реченицом: „Вашингтонски консензус – стабилизуј, приватизуј и либерализуј – мртав је”.

Наиме, 2006. године је формирана Комисија за раст и развој (на челу које је био нобеловац Мајкл Спенс, а у њеном раду је поред 21 сталног члана из 18 земаља, учествовало још око 300 угледних стручњака) и она је проучила искуство и развојне моделе 13 економски најуспешнијих држава у периоду од 1950. до 2005. године (које су у континуираном периоду од најмање 25 година оствариле просечну стопу раста изнад 7 одсто), с циљем да земља у развоју понуди препоруке за оптималну – дугорочно одрживу – стратегију развоја.

Закључак Комисија је да нема јединственог рецепта за развој, али оно што је заједничко за анализираних 13 економски најуспешнијих држава јесте да су на челу ових држава биле веома способне, активне и прагматичне владе које су имале кључну улогу у развоју економије и биле посвећене економском расту. Мада не даје готове рецепте, Извештај се дистанцира од владајуће неолибералне економске догме, и у њему се констатује да анализиране земље, у спровођењу развојне политике, нису биле превише наклоњене слободном тржишту. Често су прибегавале потцењивању вредности домаће валуте и заштити домаће привреде од спољне конкуренције. Поред тога, из Извештаја је видљиво да су се сви успешни модели базирали на високој стопи штедње и инвестиција, те да инострано задуживање не може да буде адекватна замена за домаћу штедњу.

Не извлачимо поуке ни из сопствених грешака

Са избијањем светске економске кризе српска привреда доживљава колапс. Али светска економска криза је добро дошла владиним економским „реформаторима“ и медијски експонираним академским економистима који су сада за све привредне проблеме окривљивали светску економску кризу – „криза није домаћа, него нам је увезена“. Тако су себе амнестирали за погрешну економску политику коју су спроводили и пропагирали од 2000. године. Чак, пошто нису одговорни за колапс српске привреде убеђују нас да су управо они ти који се успешно „носе“ са светском економском кризом, те да је – захваљујући адекватним мерама које су они благовремено предузели – српска привреда забележила мањи пад БДП-а, чак и од многих развијенијих земаља.

Обе ове тврдње су исто тако тачне колико и тврдње потпредседника економског дела српске владе (мр Божидар Ђелић и мр Млађан Динкић) – које смо од њих слушали на почетку светске економске кризе – да ће нас глобална криза заобићи и да она, чак, представља нашу развојну шансу.

Ако детаљније анализирамо економску политику и погледамо резултате који су у Србији постигнути до избијање светске економске кризе (2008) године,[10] лако ћемо закључити да се у погрешној економској политици крију фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза их је само показала у јаснијем светлу. До избијања светске економске кризе већина државне (друштвене) имовине је распродана и најатрактивнији део (такозвано „породично сребро“) прешао је у руке странаца, а спољни дуг је вишеструко повећан. Спољни дуг, који је крајем 2000. године износио мање од 11 милијарди долара (и поред отписа 4,7 милијарди долара), већ је у 2008. години достигао 30 милијарди долара. Србија је забележила девизни прилив од преко 30 милијарди долара само по основу приватизациони прихода и нових задуживања у иностранству. Приближно исти износ прилива забележен је по основу девизних дознака (грађана) из иностранства. Тај прилив је, уместо у развој привреде, највећим делом био усмерен у текућу потрошњу. У свим годинама од 2001. потрошња је у Србији већа од БДП-а (једноставно речено више трошимо него што стварамо). Тако је у 2006. години потрошња била за невероватних 35% већа од БДП-а.[11] Држава се годинама понашала као сеоски бећар који ништа озбиљно није радио осим што је распродавао очевину (приватизација) и задуживао се код комшија (инокредити) и све то одмах „протраћио за бољи живот“ (текућу буџетску потрошњу).[12]

Спољнотрговински дефицит који је у Србији до 2000. био мањи од 2 милијарде долара годишње у првој половини 2008. години износи месечно више од једне милијарде долара,[13] а индустријска производња у 2007. години је за 4,75% мања него 1998. године – у време економских санкција.[14] Према подацима Републичког завода за статистику Србије годишњи раст БДП-а кретао се у периоду 2000–2007. година од 2,4 до 8,3% што је на нивоу просека других земаља у транзицији. У истом периоду, према подацима Европске банке за обнову и развој (www.ebrd.com), од 29 земаља у транзицији – 14 земаља је имало виши, а 3 земље сличан раст БДП као Србија. Овакав раст БДП-а је више него скроман, имајући у виду: изузетно ниску статистичку основу са које се стартовало после великог пада БДП-а у деведесетим годинама (због распада земље, огромних издатака везаних за ратове вођене у окружењу и прихват стотина хиљада избеглица, уништавања привреде неоправданим економским санкцијама и НАТО агресијом итд.), те великих девизних прилива (кроз приватизацију и нова задужења) и скидање економских санкција и нормализације односа са светом.[15]

Много бољи показатељ успешности економске политике од раста БДП-а јесте податак о броју запослених, а према званичним подацима Републичког завода за статистику број запослених у Србији је (годишњи просек) 2007. године (2,002.344) и у апсолутном износу мањи него 2001. године (2,101.668)[16].

Истина је да је инфлација од 40%, колико је износила у 2001. години, у наредним годинама смањивана и у 2007. години сведена је на око 10%. Међутим, тешко је сматрати и то неким успехом пошто се Србија на листи Светског економског форума, сачињеној по висини инфлације у 2007. години, налази на неславном 124. месту од укупно 131 рангиране земље.

Из свега до сада реченог јасно је да катастрофално стање у српској привреди последица, пре свега, погрешне економске политике која се годинама спроводи, а светска економска криза само је убрзала и заоштрила неизбежно суочавање са суровом истином да „бећарска економија“ не може дуго да траје и да увек има трагичан завршетак.

Мањи пад БДП-а у Србији, на почетку светске кризе, од многих развијенијих земаља исто тако није последица адекватних мера којима је српска влада успешно „парирала“ светској економској кризи, него, нажалост, слабости наше привреде – малог обима производње и лоше њене структуре, те изразито малог извоза. У опсежном истраживању које је урадила група словеначких економиста (на челу са проф. др Јанезом Прашникаром)[17] о последицама економске кризе, констатује се да је најозбиљнија последица глобалне кризе био изненадни колапс светске трговине, који се догодио између трећег квартала 2008. и другог квартала 2009. године. Пад светске размене био је много већи од пада БДП-а. Због тога су глобалном кризом највише биле погођене земље који су велики извозници и произвођачи робе „са могућношћу одгођене потрошње“ („postponeable goods“) – трајних потрошних и инвестиционих добара. Из података о рецесији које они наводе видимо да је пад БДП-а у другом кварталу 2009. у односу на претходну годину износио у Немачкој 7,1%, у Шведској 7,0%, а у Србији 3,5% и Македонији 1,4%. Неће бити да су српски економски чиновници били много успешнији у ублажавању последица светске економске кризе од економских експерата влада Немачке и Шведске, а да су веће умеће, чак и од наших, показали владини економски функционери Македоније, а нарочито Албаније (која је забележила пад БДП-а од само 0,7%).

Као што нису били у праву на почетку светске економске кризе (није нас заобишла и није била развојна шанса), министри наше владе греше и данас (кад тврде да је глобална криза одговорна за наше проблеме, те да се они успешно носе са њеним последицама). Нажалост, исти ти министри нам скоро пуну деценију нуде стално нова и нова обећања („Србија на добром путу“, „Поносна Србија“, „Стотине хиљада нових радних места“, „Хиљаду евра за акције“, „Бољи живот“ ...), које се убрзо показују као једне у непрекидном низу обмана,[18] а грађани после сваке од њих све лошије живе и страхују за своју и будућност својих потомака. Оваквом економском политиком ми смо појели, не само своју него, и будућност будућих генерација.[19]

Где смо сада и куда идемо?

Ма колико то на први поглед изгледало парадоксално, стање српске привреде је данас – десет година после „српске октобарске револуције“ – теже него 2000. године,[20] и то не само што је, у међувремену, држава (рас)продала огромну имовину, додатно се задужила у иностранству и по тој основи огроман прилив девизних средства усмерила, пре свега, у текућу буџетску потрошњу, без значајнијег ефекта на привредни раст. Разлог томе налази се и у следећем. Прво, после пада једног неуспешног режима постојала је велика народна енергија која се могла каналисати ка истинској модернизацији Србије, а коју је тешко спровести уколико се за њу не може да придобије велики део сопствених грађана који ће бити убеђен да се реформе спроводе у њиховом интересу. Друго, крај 20. и почетак 21. века био је период динамичне светске економске конјуктуре и експанзије, а сада се светска привреда налази у озбиљној економској кризи, што ће се неповољно одразити и на српску привреду. И треће, погрешном политиком транзиције не само да је пропуштено драгоцено време него су учињена и озбиљна погоршања у многим сегментима привреде.

Креатори (ММФ), реализатори (политичка и економска елита на власти)[21] и пропагатори – убеђивачи (медијски експонирани опортунистички академски економисти) економске политике која се у Србији води већ десет година, напокон нам саопштавају да је „исцрпљен досадашњи модел развоја“, те да се неопходне корените промене у економској политици („реформа реформи“) и они се сада нуде као спасиоци који ће битно другачијом економском политиком – од оне коју су креирали, спроводили и проповедали у последњој деценији – грађанима обезбедити толико обећавани „бољи живот“.

Како ће изгледати једна целовита и конзистентна нова – битно измењена – економска политика нисмо могли да сазнамо од њених креатора, реализатора и пропагатора – убеђивача, али се јасно види да наши реформатори настављају са (рас)продајом „породичног сребра“ и задуживањем у иностранству. Истина обећавају да ће на тај начин прикупљена средства усмерити за развој земље, а не у текућу буџетску потрошњу, како је то чињено до сада. Поред тога, држава ће се много активније и директније укључити у привлачење иностраних инвестиција. Први конкретни примери те нове политике јесу продаја Телекома (где ће држава од већинског постати мањински власник) и заједничко улагање са Фијатом (где ће држава бити мањински власник).

Не улазећи у тајминг и детаље потписаног уговора са Фијатом, поставља се начелно питања конкретног опредељења српских власти: да ли је било мудро да држава улаже средства и стиче (мањинско) власништво у (не тако профитабилној) аутомобилској индустрији када се, кроз приватизацију, ослобађала (већинског) власништва у областима које су много профиталније (енергетика и телекомуникације)? Тешко је у томе (са становишта интереса Србије и огромне већине њених грађана) видети било какву економску рационалност и елементарну здраву логику ?

Друго начелно питање везано је за обезбеђење великих повластица иностраном инвеститору.[22] Истина оваква пракса је у духу програма реформисања привреда базираних на Вашингтонском договору (који је разрађен крајем осамдесетих година 20. века и прво примењиван у земљама Латинске Америке), а куда све то води можемо да видимо и из искуства Мексика. Мексико је, спроводећи неолиберални програм реформи, доведен у стање велике спољне задужености (дужничко ропство), а затим је био присиљен, како би добио кредите од ММФ-а и САД, да америчким компанијама гарантује изузетно повољне услове инвестирања. Иностране инвестиције усмеравају су у такозване „макиладоре“ (maquiladoras), односно ланац америчких предузећа изграђених дуж границе са САД. Та предузећа су екстериторијална, ослобођена су плаћања пореза у мексички буџет, радници раде у тешким условима за мизерне наднице и у овим предузећима није дозвољено оснивање синдиката. Штета коју Мексико има од „макиладора“ процењује се да износи око 15 милијарди долара годишње, запослени раде у ропским условима, а огромна маса становништва живи у условима беде која није забележена у Мексику ни у време диктатуре Диаса (крајем 19. и почетком 20. века).

Што се тиче одлуке српске владе о продаји (40% од укупно 53% акција које су у власништву државе) Телекома и овде постоји много спорних питања. Јавност није упозната да је било ко урадио студију оправданости продаје на основу које је донета одлука о продаји природног националног ресурса који доноси загарантоване приходе. Телеком је најпрофитабилније српско предузећа, које је и у јавности синоним за успешно пословање, солидну бригу о запосленима, те завидну одговорност за друштвени бољитак. Успешно послује и добро се бори на тржишту и поред јаке конкуренције у мобилној (Теленор, ВИП) и фиксној (Теленор) телефонији. Није познато да ли су се озбиљно анализирала искуства других привреда у транзицији које су иностраним оператерима продале телекомуникације и где су, у већини случајева, нови власници као прве мере предузели смањење броја запослених и повећање цена телекомуникационих услуга.

На читав низ других питања такође нема одговора од наших власти, као што су: зашто продавати сада у време кризе када се не може постићи адекватна цена; продајом 40% акција фаворизује се немачки Дојче Телеком (у коме је Немачка држава – са 32% - убедљиво највећи акционар и у целости контролише све одлуке које се доносе у компанији) и други потенцијални купци ће бити мање (или неће бити уопште) заинтересовани за учешће на тендеру, што ће оборити цену и Србија ће изгубити тзв. премију за преузимање (процењује се да би тај губитак могао да износи неколико стотина хиљада евра); потпуно се занемарује безбедносни аспект (контрола података и прислушкивање) преласка телекомуникација у руке странаца; итд.

Са највишег места у држави смо ових дана могли да чујемо (интервју за дневни лист Прес, 3. април 2010) „да држава продаје део акција Телекома зато што држава не треба да управља привредом. Када Влада не би продавала државне компаније, Србија би била комунистичка, а не модерна земља са тржишном економијом… Економска наука је као аксиом ставила да је приватна својина ефикаснија од државне. Продаја Телекома у суштини значи да једно предузеће из мање ефикасног облика својине пребацујемо у ефикаснији својински облик.“ Ако је све то тако, како објаснити и чињеницу да су доминантни телекомуникациони оператори у државном власништву у многим европским модерним земљама са тржишном економијом (Норвешка, Италија, Шведска, Финска, Швајцарска, Словенија…). Затим, како онда објаснити да последњих неколико деценија, као и у време актуелне економске кризе, управо „комунистичка“ Кина бележи огромне економске успехе, са којима не могу да се упореде „модерне земље са тржишним економијама“.

Раније, када је приватни (по правилу, 100%) власник био и менаџер, приватна својина је била ефикаснија од државне и тада је то могао да буде „аксиом“. Данас када имамо огромну дисперзију власништва великих компанија (највећи приватни акционари располажу само са неколико процената власништва) дошло је до раздвајања власништва и управљања.[23] Због тога приватизација не гарантује да „предузеће из мање ефикасног облика својине пребацујемо у ефикаснији својински облик“.[24] Уосталом држава је раније продала Мобтел норвешкој државној компанији Теленор, која (мада државна) спада у ред светски најуспешнијих компанија у овој области. Тако смо кроз приватизацију нашу државну компанију, у једној од најпрофитабилнијих области економије, препустили у руке државне компаније друге земље. Тешко је и овде (са становишта интереса Србије и огромне већине њених грађана) видети било какву економску рационалност и елементарну здраву логику?

У истом интервју можемо да прочитамо тврдњу да ћемо после приватизације српских државних компанија добити нове власнике – велике мултинационалне компаније, а што ће „позитивно утицати на корпоративно управљање“. Међутим, и овде се поставља питање колико ће од тога користи имати Србија и њени грађани. Вероватно ће купљена фирма улазећи у састав нове велике компаније постати ефикаснија, али као карика у транснационалној компанији која и убире користи те повећане ефикасности (робно-новчаним трансакцијама унутар транснационалних компанија профит остварен у нашој земљи лако се пребацује у иностранству, и у значајном износу избегава плаћање пореза у буџет Србије). Од државних чиновника се очекује да предузимају мере које ће позитивно утицати на Србију и њене грађане, а не транснационалне компаније и њихове централе у иностранству.

Међутим, чини ми се да је објашњење за продају Телекома много једноставније.[25] Држава наставља досадашњу економску политику и даљом приватизацијом настоји да дође до средстава како би се попуниле „рупе“ у државном буџету и обезбедила средства за останак на власти, мада нас уверавају да приходи од продаје Телекома неће ићи за текућу потрошњу (као до сада) него ће бити усмерен у изградњу аутопутева.[26] Вероватније је да се продајом Телекома желе обезбедити средстава која би омогућила наставак „бећарског живота“ још годину–две, а после ће на ред да дође ЕПС (Електропривреда Србије) и још понешто (Србијашуме, Србијаводе…) што је преостало за продају. Међутим, од креатора, реализатора и пропагатора овакве економске политике у Србији никако да добијемо одговор на тако једноставно питање: а шта после када све распродамо?

Где су били академски економисти?

Одговорност за досадашњу погрешну економску политику сноси, пре свега, српска економска и политичка елита на власти, али добрим делом и наши академски економисти који су – са ретким изузецима – годинама подржавали и пропагирали погрешан концепт економске политике. Зборници радова са претходних научних скупова Научног друштва економиста, а нарочито Савеза економиста Србије, то одлично илуструју.

Деценијама у економији влада неолиберална догма о предностима слободног тржишта, које су проглашене економским аксиомима који се не могу доводити у сумњу. Наука, па и економска, захтева и нешто више од тих догматских знања – она захтева, пре свега, способност мишљења. Међутим, неолиберали су се претворили у једну нетолерантну секту,[27] која не дозвољава било какво другачије мишљење, које би доводило у питање (у средствима масовног информисања, на саветовањима, у издавачким кућама, универзитетима…) исправност њиховог догматског учења.[28] Због тога сви читају и слушају варијације на једно те исто догматско учење, и имају стандардна знања, пошто знају исто као и други, а како су целокупну економску науку редуковали на неолиберализам, они данас, уместо фијаска неолиберализма (који никада није био потврђен у економској теорији, а није га потврдила ни историјска пракса),[29] говоре о кризи целокупне економске науке.

Због неолибералног догматизма постоји немали број академских економиста који једноставно верује у оно што говори јер такве ставове заступају и скоро сви које читају у западној мејнстрим литератури, који се појављују на домаћој јавној сцени, који имају уводне реферате на саветовањима, који су од „независних“ средстава информисања промовисани у експерте, који су заузели кључне ресоре у држави, те добро плаћена места у институцијама светске олигархије и великих транснационалних компанија. Много је озбиљнији случај са онима који добро знају право стање ствари али јавно подржавају и пропагирају нешто сасвим друго што је у интересу светске олигархије и домаће компрадорске елите, руководећи се, при томе, помодним доктринарством, идеолошким фанатизмом, политичким симпатијама или једноставно тиме што се то добро плаћа.[30]

Све до избијања светске економске кризе у Србији је постојало „хорско певање“ већине наших академских економиста како је једино исправан управо овакав реформски пут који се у Србији реализује од 2000. године. Али сада када су теоријске расправе о економском неолиберализму постале беспредметне (пошто је неолиберални модел реформисања привреде и у пракси доживео фијаско) почели су да га гласно критикују и многи наши медијски најекспониранији економисти – вишедеценијски професионални „убеђивачи“ или људи за свако време[31] – исти они који су донедавно гласно и ватрено подржавали исти тај неолиберални тржишни фундаментализам и на њему засноване реформе које су се спроводиле у Србији. Како је неуспеха досадашње економске политике све више и више – њених присталица је све мање и мање, пошто мало ко хоће да призна и своје учешће у том неуспеху. Досадашњи реформатори и њихови академски економисти (уз „препоруку“ ММФ-а) сада не говоре о фијаску економске политике (коју су у претходној деценији креирали, спроводили и проповедали у Србији), него о једноставној потреби „реформи реформе“ којом би се са потрошачке прешло на развојну економску политику.

Крајем марта 2010. године на председништву Савеза економиста Србије предложено је усвајање резолуције „којом би се осудили злочини власти против привреде и грађана“, те да се „наша струковна организација извини и укаже на чињеницу да није утицала, као што није могла ни да спречи, бројне монструозне мере владе“. Нажалост, академски економисти нису били без било каквог утицаја на „злочине власти против привреде и грађана“ јер је већина њих на саветовањима „наше струковне организације“ годинама подржавала и пропагирала погрешан концепт економске политике владе. Због тога би било много боље од доношења било каквих резолуција да за почетак чланови редакцијских одбора и програмских савета Научног друштва економиста, напокон, дозволе јавно изношење и другачијих ставова од оних које они заступају (без обзира на личне мотиве којима се, при томе, руководе). Свако од нас својим именом и презименом потписује оно за што се залаже, а време ће показати ко је био у праву.

(Реферат поднет на научној конференцији „Економско-социјална структура Србије – учинци прве деценије транзиције“, која је одржана 8. маја 2010. на Економском факултету у Београду, у организацији Научног друштва Србије, Академије економских наука и Економског факултета у Београду)