Od petog oktobra naovamo, stekao sam utisak kako najvatreniji zagovornici evropskog puta stvaraju nekakvu iluziju da je „ulazak u EU“ neka vrsta konačnog cilja, onako kao što budisti opisuju nirvanu, a mi hrišćani drugi silazak Hristov.

Kanonsko je načelo i crkvena praksa da obolelog patrijarha zamenjuje najstariji po hirotoniji ili rukopoloženju mitropolit. Takav je u ulozi „bljustitelja”, a ne patrijarha, što znači da je hranitelj ili čuvar patrijaraških prava dok je sprečen da ih sprovodi.

Na Kosovu ne postoji javnost. Srbija se, iz svojih razloga, nije potrudila da na Kosovu ima svoje novine, novinare, televiziju koja se zaista bavi celim Kosovom a ne samo severom. Posledica toga je nepostojanje javne misli.

I napolju i ovde isuviše često je izostajalo čak i elementarno ljudsko i moralno uvažavanje izvanrednog doprinosa srpskog naroda u ratnoj pobedi 1945. godine. Trivijalizovane formule dnevne politike i ideologije, ponekad zažarene do usijanja, potirale su taj doprinos i na neki način vezivale ruke Srbiji.

Sarajlije su se naivno „ufurale“ u tu priču i sebi uvrtile u glavu da su stvarno „pupak svijeta“, a i svi ostali Bošnjaci da treba samo da kukaju da su im Srbi napravili genocid, da su i Hrvati agresori, da im je međunarodna zajednica okrenula leđa, da ih je 300 hiljada pobijeno iz čista mira,  da su im svi nešto krivi i dužni - i gotov posao.

Kao što je nekada trebalo oslabiti Srbiju kako bi se „očuvala“ stabilnost Jugoslavije, tako se i danas „stabilnost“ tzv. zapadnog Balkana „čuva“ cepanjem srpskog etničkog prostora i slabljenjem Srbije.

Samo predočavanje patrijarhove molbe da mu se odobri povlačenje iz aktivne službe kod mnogih je podstaklo sumnje u njenu autentičnost. Jedno od pitanja koja se postavljaju jeste: Zašto je i monah koji je stalno pored patrijarha udaljen iz bolničke sobe kada je molba potpisivana? 

Nakon usvajanja Rezolucije 1244 SB UN, nijedna vlada Srbije nije ponudila plan „suštinske autonomije“. Umesto toga, lansirane su parole poput „najveća moguća autonomija“, „autonomija kakvu svet ne poznaje“.

Ukoliko bi se pokrenuo sudski proces za formalnu rehabilitaciju đeneralovu indirektno bi se priznalo da je on tada godine 1946. imao „veleizdajničku“ krivicu na osnovu koje mu se i sudilo ali su se sada stekli uslovi za pokretanje novog sudskog postupka.

Mnogo povoda za manipulaciju dali su sami protesti: od nepostojanja artikulisanih zahtjeva i ciljeva, nepoznatog organizatora, neinformisanosti i uključenosti problematičnih likova i poruka do ciljanog paljenja i uništavanja objekata u kome su smještene kantonalne vlade i dvije političke partije.